Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kolumna Veljka Lalića: Đinđić je kriv za sve...

Narod koji se opet okreće onom koji im je pokrao štednju, umesto onom koji im je vratio, ipak, teško će naći svetlu budućnost. a tamo su nam obojica obećala da ćemo se sresti?
Piše: Veljko Lalić
Datum: 18/03/2018

Kolumna Veljka Lalića: Đinđić je kriv za sve...

Iz novinarske beležnice pamtim priču jednog kolege koji mi je objasnio da je Goca Suša bila jedan od najboljih urednika pošto najtalentovanije novinare nije slala na "prljave zadatke". Mnogo godina kasnije shvatili su da ih je tako čuvala.

U svojoj karijeri nisam imao mnogo takvih zadataka, ali sam zapamtio da na takve stvari ne šaljem najbolje novinare. Posebno ne prijatelje...

Zato me uhvati muka kad oko svakog 12. marta o Đinđićevoj zaostavštini počnu da pričaju njegovi prijatelji za specijalne operacije.

Prvo, kao da je to uopšte važno za razumevanje njegove politike; drugo, kako neko sam sebe može da proglasi bilo čijim prijateljem; i treće, nije isto da li ste vi nekog pozvali da vam bude kum ili ste pristali da budete kum u zemlji u kojoj se ne odbijaju kumstva, i gde za kumove svi biraju ljude na položajima.

Dakle, Dragoljub Marković može da kaže da je bio Đinđićev prijatelj, ali mi ne znamo šta je o tome mislio Đinđić.

Ako je definicija prijateljstva da je prijatelj onaj koji se raduje vašim uspesima, pošto može da vam pomogne i svaki neznanac, onda se Marković ne ponaša ni najmanje prijateljski. Đinđić ne može da mu odgovori, a to da su svi pošteni, a Đinđić ih naterao na lopovluk, deluje kao vic.

On je, ipak, dobro razumeo Đinđićevu poruku "da se skloni u London", i to u trenutku kad je bio najmoćniji, ali zar to onda i nama ne treba da govori šta je o njemu mislio. Tijanić je iz prve shvatio. Prestao je da se druži sa Đinđićem kada mu je posle smene na TV Politika rekao "ne brini, uvek ćeš imati da jedeš što i mi".

Poznato je šta su kasnije jedan o drugom govorili, pa mogu da pretpostavim kako bi Đinđić na sve ovo uzvratio Markoviću.

Ja, međutim, nemam dilemu da su oni bili bliski, niti da Marković vidi stvari kako ih vidi. To je novinarska poslastica, svakako, ali je meni tu interesantno nešto drugo - treba biti oprezan s "ljudima iz uskog kruga" koji su na sebe preuzeli zaostavštinu Zorana Đinđića.

 

Od nosača kovčega najmanje se na njega pozivao Tadić, kome su se opet ovi drugi smejali iza leđa pošto ga je Đinđić držao po strani. Po definiciji Goce Suše, znači da je njega najviše poštovao

 

Od nosača kovčega najmanje se na njega pozivao Tadić, kome su se opet ovi drugi smejali iza leđa pošto ga je Đinđić držao po strani. Po definiciji Goce Suše, znači da je njega najviše poštovao. Nećeš Žarka Koraća da šalješ kod Legije, ni iz fizičkih razloga, ali Tijanić je meni i Čalukoviću rekao da su najbolji sa Đinđićem bili Batić i Korać.

Čedu je pogodio intervju čim je javno prozvao Markovića koji je bio tu kada je utvrđivana ostavina. Nama je ostavio rečenicu: "To nije bio čovek koji je o životu razmišljao na taj način", na osnovu čega možemo da zaključimo da nikakva velika ostavinska rasprava nije održana.

U zemlji u kojoj se porodice iznenade kad pronađu desetine miliona evra, ili gde sva deca idu u privatne osnovne škole, deluje odvratno Đinđića optužiti za takve stvari. Ali kad te Miloševićev režim provuče kroz blato, tu nema pomoći. Šira javnost verovatno danas misli da je Mira Marković ostala bez svega, iako je ruska vojska čuva u elitnom delu Moskve, a jednom našem ministru šef KGB-a doslovno je rekao: "I tebe bismo čuvali da si u zemlju uneo pet milijardi dolara."

Đinđićev sin završio je FPN, ćerka mu radi na projektima pri Vladi, dok se Marko oženio jednom od najbogatijih Ruskinja. Verovatno zato što je mnogo lep. Ili su se upoznali u Meku.

U odličnoj Vukotićevoj knjizi o Đinđiću, najbolje tekstove napisali su Branislav Lečić, koji objašnjava kako su na Cepterovoj jahti u Monaku pričali o Bogu, i Latinka Perović kojoj nije trebalo da dokazuje kako ga je poznavala kako bi definisala njegovu politiku.

To je uvek ono što nedostaje u pričama ljudi iz unutrašnjeg kruga.

Kako s Markovićem nije pričao o Adornu ili "Bilansu sovjetskog termidora" kao sa Slobom Gavrilovićem dok je obilazio Srbiju, ili o Hani Arent, Kolakovskom i Hamletu, o čemu je u pauzama tribina raspravljao sa Vidom Ognjenović?

O čemu vi pričate sa svojim prijateljima? Da li su vam bliži oni s kojima delite misli, ili oni s kojima delite poslove?

Moj dobri kum Guta, na primer, ne zna apsolutno ništa o mom poslu! A verujem da je tako i kod vas.

Mi pričamo o Đinđićevoj energiji kao da je reč o nekom sumo rvaču (citiram Vidu) ili brutalno pragmatičnom čoveku, kao da postoji pragmatičar koji bi odbio katedru na Harvardu kako bi došao u zemlju u kojoj hoće da ga ubije služba bezbednosti, koja ga je na kraju i ubila.

Kako niko od njih ne dobaci do rečenice Latinke Perović da je on bio prvi čovek u novijoj političkoj istoriji Srbije koji je formulisao alternativu dominantnom kolektivizmu. Da li uopšte razumeju o čemu se tu radi? Da li su s njim pričali dalje od toga kako da se smiri Legija dok ga ne uhapsi?

Ovo je više stvar anegdota i gegova, a kako je Đinđić još bio poprilično strejt, za nekog hroničara nema veliku vrednost.

Meni je problem što su oni zaposeli sećanje na njega, kao da o Titu mogu da pričaju samo ljudi koji su ga poznavali, ili da bi najbolju biografiju Hitlera napisali Šper i Gering?


U zemlji u kojoj se porodice iznenade kad pronađu desetine miliona evra, ili gde sva deca idu u privatne osnovne škole, deluje odvratno Đinđića optužiti za takve stvari. Ali kad te Miloševićev režim provuče kroz blato, tu nema pomoći. Šira javnost verovatno danas misli da je Mira Marković ostala bez svega


Koliko je to mutiralo shvatio sam ove nedelje kad sam odbio dva gostovanja na ovu temu, jer mi je delovalo nekako teatralno da pričam o njemu, pošto nisam s njim bio na Zorane.

S njim sam se video bar dvadeset puta, napravio nekoliko intervjua, zvao ga svaki drugi dan dok sam pratio politiku u frankfurtskim Vestima ili kasnije, malo ređe, u Večernjim novostima. Ali znate šta jedino mogu da zaključim iz tih neposrednih susreta? Da je bio pristojan i obrazovan. I ništa više. I da je Veruović uvek bio uz njega.

Ja, ipak, mislim da Đinđiću mnogi mogu da fakturišu izgubljenu nadu. Sećam se kako mi je brat bio fasciniran njegovim gostovanjem na Harvardu, pa nekad razmišljam kako je mogao da se usreći platom od 70.000 dinara na nekom domaćem fakultetu. I koliko se takvih ljudi usrećilo...

Za mene je Đinđić bio jedan od najvećih mislilaca u politici. Uz Tomaša Masarika bio je jedini filozof koji je vladao u modernoj Evropi, a ovaj prvi je preporodio Čehoslovačku između dva rata.

Ne znam da li bi uspeo Đinđić, skeptičan sam, ali se nerviram što niko i ne baštini tu ideju.

Moja stara teza je da se ovde politika prekinula 27. marta 1941 - najmanje zbog kneza Pavla koji je završio slično kao i Đinđić - kada smo se podelili na četnike i partizane, kasnije mutirane nacionaliste i boljševike. Obe ove revolucionarne ideje duboko su se pokazale kao antisrpske, pošto su prekinule nacionalni i demokratski kontinuitet koji smo mi jedini na Balkanu imali od Karađorđa, baš kao Italijani od Garibaldija.

Na te dve razvaline kao lažni mesija pojavio se devedesetih Slobodan Milošević, koji je pokušao da bude i nacionalista i komunista. A postao je naš nacionalsocijalista, što ćemo mi morati kao narod još dugo da ispaštamo. Sve ostalo su bile ideološke tačkice. Uključujući i dve jedine jasno formatirane: Koštunice, koji je baštinio malu ideju Srpskog kulturnog kluba, i Šešelja, čiju ideju nikad nismo imali u svojoj političkoj misli.

Dva kamena temeljca, međutim, ostaju Milošević i Đinđić. Dva arhineprijatelja, koji su i tragično nastradali u dva dana kada obeležavamo njihove smrti, u ionako istorijom natopljenom martu. Narod koji se opet okreće onom koji im je pokrao štednju, umesto onom koji im je vratio, ipak, teško će naći svetlu budućnost.

A tamo su nam obojica obećala da ćemo se sresti? S Miloševićem ili Đinđićem. Pitanje je.

 

(Želite da najbolji tekstovi sa Nedeljnik.rs stižu u vaš inbox. Prijavite se na newsletter OVDE)


Ukupno komentara: 9



Sva polja su obavezna.



z
19.03.2018 - 08:18
da
da
Draga
19.03.2018 - 08:19
Đinđić je kriv za sve
Hvala ti , saki tvoj komentar mi daje nadu da nije sve izgubljeno u ovoj izgubljenoj i proteranoj zemlji , verujem da ima nade i još po koji realan , svestan i hrabar novinar , samo nastavi tako pozdrav
Vesna
20.03.2018 - 14:03
Da
Dobar, zapravo odličan tekst. Hvala.
alf
21.03.2018 - 10:22
bravo
Kada je ubijen Djindjic osecao sam se kao da sam izgubio nekog dobrog prijatelja sa kojim sam se svakodnevno viđao i kome sam se radovao... nedostaje..
neidealni
21.03.2018 - 12:27
jos da si objasnio sto je to
alternativa dominantnom kolektivizmu
Душан
23.03.2018 - 19:30
Мићуновић победник?
Кад гледах неки дан инсерт из Утиска кад Бећковићка пита Весића јеси крао кад си бројао гласове или ниси, а овај јој каже нарввно да нисам. У тренутку сам схватио да Мићуновић није изгубио на изборима од Ћинћића. Ипак,Ђинђић је био одличан у опозицији, али ужасан на власти. Све остало је млаћење празне сламе, као последице његовог трагичног и неправедног краја.
moje
27.03.2018 - 08:35
magija
zao mi je djindica, ali mi ni dan danas nije jasno kako je on planirao resiti problem kosova??/stalno se govori da je on bio \"vizionar\" i da je ostao ziv, vec bi srbija bila clanica eu, zaista ne znam kako???. mozda je on imao\"magiju\" kako to resiti, jer ,koliko vidimo, bez priznanja kosova nema ni clanstva..ps..vucic samo govori, oni nas ponizavaju, ne cemo nikome dozvoliti da nas ponizava/??ali nas zato pomalo ubijaju...
Драгиша
06.04.2018 - 11:06
Обична заблуда
Ђинђић део српске митологије ? Када ће Србија бити коначно спремна да схвати ко је уствари био Зоран Ђинђић ? И да престане са овим заблудама о њему.
Miodrag Radojčin
09.04.2018 - 09:16
Tako znači!
Moj komentar znači ne može da prođe. To ste vi, najbolje ste se na ovaj način predstavili ko ste i šta ste.