Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Kolumna

Zašto treba da sparingujete: Nauči da se nosiš sa udarcima

Pokori svoj strah. Budi gospodar svojeg besa. Kakve god krošee da ti život sprema, sparing će te naučiti da odustajanje nije opcija. Kleta sudbina može da dođe glave i najboljim muškarcima, ali tri minuta u ringu će ti pokazati kako da se suočiš sa lošim vremenima
Piše: Toni Parsons
Datum: 11/01/2019

Zašto treba da sparingujete: Nauči da se nosiš sa udarcima

Foto: Profimedia

Život će te udariti baš jako.

U neprekidnom odvijanju godina, dobićeš udarce koje trenutno ne možeš ni da pojmiš. Neki od ovih direktnih pogodaka u glavu neće biti tvoja krivica. Zastoj u karijeri. Zdravstveni problemi. Nedostatak novca. Nestajanje ljubavi. Patnja i tuga onih koje voliš. Ali neki od tih udaraca zadaćeš sam sebi.

Ako doneseš loše odluke - oženiš pogrešnu osobu, drogiraš se posle dvadeset pete, nastaviš da pušiš, predaš se u karijeri, lomiš srca mladim devojkama - onda će ti se sudbina osvetiti. A u nekom trenutku ćemo svi doneti loše odluke.

Setite se Pita Kempbela, iz serije "Mad Men". Pogledajte kako se Pitov brak spektakularno raspao. Pit pravi samo jedan ili dva loša izbora, a to ga košta i porodice, i sreće, i duševnog zdravlja.

Pit i njegova supruga pozovu na večeru nekoliko drugih parova. Popije se mnogo alkohola, padne i neki laki flert. Pit se ponudi da jednoj od mlađih supruga nabavi karte za taj novi mjuzikl po imenu "Kosa", i kada ona dođe da ih pokupi, u Pitovu kancelariju na Menhetnu, oni padnu jedno drugome u ruke - a u sledećoj sceni, ženi njen besni, ljubomorni muž lomi nos, i ostavlja je na Pitovim ulaznim vratima u bade-mantilu, uz povike: "Sada je ona tvoj problem, Kempbelu!"

Pokušaj to da objasniš svojoj supruzi. Kao tročinka o tome kako muškarac može tako usput da nanese ogroman udarac sopstvenoj sreći, ovo je genijalna scena. Ali čak i ako napravimo prave odluke, i dalje bi moglo da nam se desi da pretrpimo iznenadne udarce.

Čak i kad ne uradiš ništa loše. Čak i ako radiš vrlo naporno. Čak i ako ispunjavaš obećanja data ženama. Ipak će te udariti. Jer sve nas udari. Možda će se to desiti sutra. Možda kroz deset godina. A najverovatnije će biti i sutra i za deset godina.

Šta možeš da uradiš? Možeš - za razliku od Pita Kempbela - da shvatiš ravnotežu rizika i nagrade (ona nije bila vredna toga, Pit). Možeš da izbegneš tu destruktivnu aferu. Možeš da radiš kao lud svakog vikenda, dok tvoja generacija sedi na kauču, jede picu i gleda Skaj Sports.

Ali i dalje će sudbina naći način da ti do'aka. Život će te jako izazvati. Izgubićeš posao. Izgubićeš ljubav. Ostaćeš bez para. Tvoja karijera će u nekom trenutku krenuti kako ne treba, i shvatićeš da si zarobljen u pogrešnoj kancelariji. Verovatno će ti se baš svaka od ovih stvari desiti u nekom trenutku u narednih trideset godina.

Šta možeš da uradiš da se spremiš?

Možeš da naučiš kako da primiš udarac.

Sparing će od tebe napraviti eksperta u istrajnosti.

Sparing - ono kad staviš rukavice i razmenjuješ udarce iz sve sile sa drugim muškarcem - će te naučiti kako da očvrsneš u teškim vremenima. Sparing te čini snažnijim - mentalno, mnogo više nego fizički. Sparing će te iscrpeti mnogo više nego što si ikada bio iscrpljen u životu, a tvoja nelagoda će se pogoršati činjenicom da će, u trenutku kada si potpuno iscrpljen, neko biti tu da te udari u glavu najjače što može. Ali ako možeš da istrpiš sparingovanje, ono će te nagraditi više nego što možeš da zamisliš. Naučićeš da otrpiš bol i iskuliraš strah. Naučićeš kako da popiješ metak. Shvatićeš da u tebi postoji istinska hrabrost.

Odeš, dakle, u teretanu i obučeš opremu. Staviš vazelin na lice kako ne bi dobijao one odvratne masnice. Među zube stisneš gumu, na glavu štitnike, i onda staviš rukavice - 400 grama ili više, ništa premalo ili ti devojka neće dozvoliti da se vratiš sledeće nedelje. A onda se začuje zvono i počneš da se biješ.

U stvari, to nije tuča - to je sparing. A ono što razlikuje sparingovanje od tuče je da radiš ovo prvo bez ikakvog besa u svom srcu. Ako sparinguješ sa inatom, zlobom ili besom, onda si promašio poentu. Sparing je ful-kontakt - tvoj protivnik pokušava da te obori i ti pokušavaš da uradiš isto s njim - ali najverovatnije je posredi neki jako blizak prijatelj. Kad je sve gotovo, zagrlite se s osećajem privrženosti. Pričam o boksovanju, ali isto je za svaki borilački sport. Ne sparinguješ jer mrziš tog drugog. Ne bi to ni mogao da radiš s nekim koga mrziš.

Sparingujem tri runde po tri minuta, jednom nedeljno. Čak i posle deset godina koliko to radim, ne zvuči preterano mnogo. A i nije. To je manje od deset minuta sedmično! Ali vreme drugačije teče kada sparinguješ. Trominutna runda može da traje, čini ti se, i hiljadu godina. Jedan minut može da bude večnost kada ne osećaš noge i upravo si dobio levi kroše tu ispod rebara. Čak i delić sekunde može da traje ceo život ako nemaš više ništa u rezervoaru i dobijaš batine.

Uplašen? Naravno da si uplašen. Čovek prekoputa tebe će upravo da te oklepi po glavi najjače što može. Treba da budeš uplašen. Ali naučiš da se nosiš sa tim strahom.

A sparingovanje će se postarati da se osećaš mnogo manje uplašenim onog dana kada ti neki debeli mamlaz uruči otkaz.

"Nasilje nije moja stvar", napisao je Robert Tviger u "Besnim belim pidžamama", memoaru o godini dana koje je proveo u Japanu učeći aikido. "Nisam bio fit, nisam ništa umeo da radim, bio sam intelektualac, knjiški moljac, pesnik, osećajan tip."

Tviger nije bio tek neki pesnik, već dobitnik nagrade Njudigejt (među prethodnim laureatima nalazi se i Oskar Vajld), a ipak je našao snage u sebi da provede godinu dana u krvlju poprskanom dodžou, učeći aikido sa specijalnim odredima tokijske policije - u svetu sparinga. On piše: "Jedan policajac dobio je blaži srčani udar tokom treninga. Poslali su ga iz dodžoa sa velikim slovima 'slabić' napisanim preko izveštaja o tom događaju."

Tviger je bio veoma moderan muškarac, potpuno odvojen od fizičkog sveta - i to su upravo oni muškarci koji imaju najviše koristi od sparinga. Jer on je za one posebno nežne dušice - za obične momke, za osećajne tipove, za ljude koji dane provode gledajući u ekran - oni i treba da sparinguju, i oni imaju najviše koristi od toga.

Robert Tviger se posvetio borilačkim veštinama nakon što je u Japanu video kako jedan kamiondžija brutalno ponižava računovođu. Počeo je da se znoji razmišljajući o tome kako bi se snašao u nekoj fizički opasnoj situaciji. Ali na kraju krajeva, ne treba da se plašimo snažnijeg muškarca, već slabosti u sebi. Sparingovanje te tera da zaboraviš da je odustajanje uopšte opcija.

Poslednji put kada sam video Roberta Tvigera, radio je seriju kolutova unapred koju je naučio dok je izučavao aikido, a ono što je bilo posebno neverovatno je što smo u tom trenutku sedeli na galeriji restorana kluba Gručo.

Njegova tehnika bila je toliko savršena da sa stola nije pala ni kafena kašičica. Ali ono što je zaista savladao te godine kada je trpeo udarce bilo je nešto što Japanci zovu kondžo - petlja, neodustajanje - i neprocenjive lekcije o stoicizmu, upornosti i otpornosti. Ono što je zaista naučio bilo je kako da bude bolji čovek.

Znam ljude koji su boksovali su svojim privatnim školama i mrzeli su to. Jer bi ih zatvorili u taj ring i rekli im da udare jedni na druge. To nije sparingovanje. To je samo tuča.

Ako imaš pravog učitelja, on će te drilovati nekoliko meseci pre nego što ti dozvoli da zadaš - ili primiš - prvi udarac. Sparingovanje bez ikakvih lekcija je kao da voziš bez vozačke škole. Samo što je opasnije. Prvo moraš da savladaš disciplinu, pa tek onda da pokušaš nekoga da odvališ od batina.

Gledaoce često šokira intenzitet sparingovanja. Ali taj nepisani etički kod može da shvati samo onaj ko je to radio. Ako sparinguješ sa besom u srcu, gotovo je garantovano da ćeš biti povređen, jer ćeš naleteti odmah na nešto.

A kako godine prolaze - i potrebno je jednako vremena da naučeš da sparinguješ kao i da naučiš novi jezik, ili da sviraš neki instrument - naučićeš da eskiviraš, da blokiraš, da bežiš. Naučiš kako da zadaš udarac - i da ga podneseš. Naučiš da skupiš laktove. Ali ne učiš ti samo o boksu - ni o karateu, kung-guu, kikboksu, aikidu, štagod da je tvoj borilački sport po izboru. Ti učiš o sebi.

Kada sparinguješ, nemoguće je da misliš o bilo čemu drugom sem o sparingovanju. Skoči na traku za trčanje i um će odmah doći do briga na poslu. Počni da dižeš tegove i moći ćeš da se pitaš kako ti kosa izgleda u ogledalu.

Ali kada sparinguješ, život se ne meša.

Što je ironično, jer te ništa ne priprema za život kao sparingovanje.

Uspeh u životu je često pitanje volje.

Zatomljivanje bola kada shvatiš da si na radnom mestu koje mrziš, posmatranje žene tvog života kako odlazi od tebe, pogled na majku ili oca na odeljenju za rak, život koji je nešto drugo od života koji si planirao - suočavanje sa svim tim će zahtevati od tebe da ustaneš kada te obore.

Sparingovanje će ti pokazati kako.

U knjizi "Sparing" Boba Brina, on zaključuje: "Sparingovanje nije lako, ali tokom njegovog izučavanja naučićeš dosta o sebi. U tom procesu, sagradićeš samodisciplinu, hrabrost i odlučnost i, iznenađujuće, ljubav i poštovanje prema svojim protivnicima i partnerima na treningu."

Čovek koji zna kako je to biti fizički povređen je mnogo bolje spreman za nebrojene udarce koje će nam život isporučiti. Sparingovanje te neće pretvoriti u opasnog momka. Sparingovanje ti neće dati doktorat iz nasilja. Ali ono te hoće spremiti za sve što dolazi pred tebe.

Ne želim da vam previše prodajem ovu priču. Sparingovanje nije neki magični lek za sve. To što će vas neki tip udariti jednom nedeljno pravo u lice neće izlečiti tvoje bolesno dete. To što će te neko tako mlatnuti da ćeš videti i najmanje zvezde neće staviti pare u tvoje džepove. Sparingovanje ti neće naći posao baš u onom trenutku kada ostaneš bez radnog mesta o kojem si sanjao. A ako budeš pravio loše izbore - ako dozvoliš onom unutrašnjem geniju zaduženom za uništavanje života, kojeg svi imamo negde duboko, da ponudi nekoj ženi karte za "Kosu" - onda će te život udariti toliko snažno da ćeš se raspasti.

Ali sparingovanje pomaže sa svim tim. Ono ti daje ogromnu nagradu, za tako malo vremena koje mu posvetiš. Sparingovanje je fantastična investicija. Ako možeš da mu daš svega devet minuta tvoje sedmice - i da to radiš iz meseca u mesec, iz godine u godinu - onda će ti sparingovanje pružiti nešto što je neprocenjivo.

Sparingovanje će ti pokazati da si napravljen od mnogo čvršćeg materijala nego što si znao. Ono će te naučiti da nastaviš - bez obzira na sve - jer je to nešto što čovek mora da uradi. Ono te uči kako da uzmeš još jedan dah vazduha.

Sparingovanje je, prilično doslovno, transformativno. Ono će od tebe napraviti drugačijeg muškarca. Život će te nekad opaučiti, ali ćeš umeti da se ponovo osloniš na noge.

Lično, nisam siguran da bih imao ovakvu karijeru danas da nije bilo sparingovanja. Verovatno bih se predao. Verovatno bih odustao nakon entog poraza. Nema ni u tome sramote. Pa dobro, nema mnogo sramote. Ali sparingovanje me naučilo kako da odustanem kad me život nokautira. Ono me naučilo kako da ostanem u borbi.

A to je nešto što svaki čovek treba da nauči.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Ras
28.01.2019 - 16:53
Sparing
Bravo, Toni Parsonse.