Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

Šta vidite kad pogledate kroz prozor dnevne sobe: Kako će vam odgovor na to pitanje reći da li ste srećni

U nama postoji neka neutaživa glad za boljim, većim, lepšim, ispunjenijim. Kažu da je zdravom čoveku potrebno mnogo toga, a bolesnom samo jedna stvar - zdravlje. Ali, kad osetimo viši stupanj sreće, svaki ispod njega nam je običan, prosečan, nedovoljan
Piše Zorica Marković, arhiva Nedeljnika
Datum: 15/11/2018

Šta vidite kad pogledate kroz prozor dnevne sobe: Kako će vam odgovor na to pitanje reći da li ste srećni

Foto: Profimedia

Kažu da je jedan kralj tražio spas za svoju kćer miljenicu, teško bolesnu. Mudraci su ga savetovali da pronađe onoga ko je srećan i obuku joj njegovu košulju. Pretražili su sva mora, brda, doline, ali srećnog čoveka nisu našli. Zapravo, košulje onih koji su tvrdili da su srećni, nisu mnogo pomogle. Ostali su se samo nezadovoljno žalili na težak i nesrećan život. Kad su napokon našli čoveka koji je pevao o sreći kupajući se u potoku, zatražili su mu košulju. „Ti pevaš o tome da si srećan čovek, daj nam svoju košulju." „Ja jesam srećan čovek, ali košulju nemam."

I sad, ne treba biti mnogo pametan pa shvatiti da je onaj ko je smislio ovu priču želeo da nam kaže da sreća nije u imanju i bogatstvu. Da su srećni oni siromašni bogatstvom, a bogati duhom.

Ali, ko o tome danas razmišlja?

Danas, kad ima toliko izbora i mogućnosti, kad mu je sve nadohvat ruke, samo treba da poželi. Kad vidi da neko drugi ima, a on je uvek na početku.

Zapravo, u tome je i trik. Želeti više nije dovoljno. Ako je u neko drugo vreme bilo dovoljno verovati da će generacije koje dolaze živeti nekim drugim, lepšim i bogatijim životom, a da je njihova sreća u tome da „rade, pate, stvaraju taj novi svet", danas je neispunjena želja samo razlog za depresiju. I svaka ispunjena, samo stepenik ka novoj želji, i novoj brizi. Treba li da nas čudi što ljudi govore da su srećniji u šopingu nego posle njega? Zar nije sreća u potrazi za njom?

Ništa tako apstraktno, neuhvatljivo i ništa manje relativno ne utiče na naše živote kao sreća. Ona mu dođe kao kafa „tri u jedan". Dobra je i kad je instant, ali volimo kad ima pun ukus. U nama postoji neka neutaživa glad za boljim, većim, lepšim, ispunjenijim. Kažu da je zdravom čoveku potrebno mnogo toga, a bolesnom samo jedna stvar - zdravlje. Ali, kad osetimo viši stupanj sreće, svaki ispod njega nam je običan, prosečan, nedovoljan.

Neko bi sad rekao da su krive reklame, ali one zapravo nude samo ono što nam je već u srcu.

Amerikanci su odavno u Povelju nezavisnosti ugradili obavezu da svako ima pravo na sreću. A da je ne definišu, određuju, sugerišu, ali uz saznanje da oni koji su na vrhu imaju i te kako uticaja na one ispod.

Malo je patetično i prepotentno sad navoditi definicije o sreći, posebno što je svako zamišlja na svoj način. Da li je dovoljno verovati da ste srećni, da biste bili srećni? Da li je sreća u drugom? Da li se osvaja? Postoji li ako nam na njoj drugi ne zavide? Koliko nam očiju treba da je uočimo? Ako pamtimo manje, srećniji smo više? Je li ona kao plima i oseka, pa posle kiše stvarno dođe sunce, i obrnuto? Da li smo srećni kad izbegnemo nesreću, odnosno samo kad ne patimo, ili smo je večito gladni?

Da li je to sve isto, ili je svako srećan na svoj način? Ko to zna? Ko može da nam kaže koliko je miligrama sreće potrebno na kilogram težine? Ili na gram patnje? Nema pametne glave koja nije pisala o njoj. Nema mudraca, niti antičkog filozofa koji je nije ili prezreo ili pripovedao o njoj. Bila je ono čemu se teži, danas je mnogi žive.

Taj američki san je bio san o sreći. O tome da možete da uspete, da živite onako kako želite, da ne ugrožavate i ne budete ugroženi. Da možete da dođete iz nekog tamo malog mesta znanog kao Iđoš, u veliki grad, kao Beograd, i da ostvarite svoj san. Večito između ratova, interesa spoljnih sila, unutrašnjih budalastih poteza, generacije u Srbiji su doživele socijalizam, u kojem je sreća došla nekima (i samo nekima) sama po sebi. A onda je generacijama to oduzeto. I kad su prošle sve bede ratovanja i sankcija, i sad kad nam kažu da smo nikad bliži evropskom snu, snu o jednakosti s kontinentalnim silama, dobro, bar po članstvu, skoro nismo bili nesrećniji.

Jeste li skoro posmatrali lica prolaznika, saputnika, kolega? Interesantno je šta sve na licu piše kad je nespremno za analizu. I zapravo, ono je kao ručni rad, kao dokaz sakupljan decenijama. Svaka bora, svaki god kaže vam nešto. I nije nam potrebno istraživanje da bismo shvatili da je ovo napaćen narod.

A istraživanje nas svrstava u zemlje pri dnu. Šta to Kostarika, Meksiko, Panama imaju bolje od nas, pa su među prvih deset najsrećnijih? Šta možemo da naučimo od Danske, Islanda, Finske i uopšte Skandinavaca, koji nemaju toliko sunčanih dana koliko mi? Gde je onaj naš optimizam koji nas je terao da verujemo u pobedu čak i nad NATO? Jesmo li mi razmaženi?

"Pojedinačno, svi imamo problema, svaki čovek na svetu, pa i svako od nas Srba. Država nam je raslabljena neradom i nemoralom, ali daleko smo mi od nesreće", kaže uvek nasmejana voditeljka Studija B Sanja Lubardić. "Što se rata tiče, pametan čovek trebalo bi da je srećan što ga je preživeo i da ga što pre zaboravi, baš kao i aktere svih propalih ekonomskih i političkih kombinacija, jer sve je to prolazno. Problem je u tome što ljudi sede po kancelarijama, pred kompjuterima, čitaju besmislene vesti i komentare, gomilaju strah i misle da je sve propalo. A nije i nikad neće! Jer tamo negde, kod Valjeva, ili kod Prokuplja, neki deda od 80 godina čuva krave na livadi, ima osmeh od uva do uva i čim ga pogledate, vidite da je srećan, iako nema ni bogatstvo ni perspektivu. Krenite auto-putem, videćete iz kola stotine takvih, samo što nikad nisu obuhvaćeni (nekim) istraživanjem..."

Naša sagovornica kaže da ne stoji ni to da smo zapali u depresiju jer nam se zemlja smanjivala. Po toj logici, Englezi i Španci bi trebalo da se kolektivno poubijaju jer su izgubili skoro sve što su držali. Sanja kaže da mi imamo drugi problem.

Verovatno smo najrazmaženija generacija Srba ikada, jer su u kuknjavi najglasnija deca roditelja koji su iz sela došli u gradove i onda godinama sve dobijali brzo, besplatno i bez velikog truda: školovanje, poslove, stanove, letovanja, lečenje... I kad se takvom desi da nema svaki dan meso za ručak, brzo, na ivici samoubistva, mrzi ceo svet, državu, a najviše svoj narod. Lanac ispunjavanja želja je prekinut - i šta ćemo sad? Odgovor su mržnja i nesreća, usmereni zapravo ka samom sebi, jer si svestan da imaš slabosti, da nisi dovoljno jak da se boriš, na koji god način, pa to projektuješ na porodicu, firmu, narod. Takvi su najglasniji, kukaju, kritikuju, prete emigriranjem i truju svaku komunikaciju i prostor u kojem se nađu. OK, daleko je od idealnog, vidimo svi, ali nismo najgori i nije nam najgore na svetu. Živi smo, zemlja nam je prelepa, zdravo jezgro naroda sačuvano (ali se ne da videti u vestima i na forumima), standard viši od polovine planete, i čemu onda očajanje? Očigledno, neki vrlo moćni rade na tome da se osećamo nesrećno, ali nisu nepobedivi."

Imamo, kao i ostali umreženi svet, boljku da "što nije video komšija, kao da ni ne postoji". Tako često pomislimo kako je uvek neko srećniji od nas, i to samo gledajući njegov FB profil.

"Iskreno, kad god vidim da je neko na FB ili tviter stavio gde je na putovanju ili okačio sliku s večere u fensi restoranu, naprasno dobijem želju da ga čvrsto zagrlim, pomilujem i pitam kako da mu pomognem. Šta mu to toliko strašno u životu nedostaje ako mora da objavljuje sve što nešto košta? Iz kakvog je siromaštva potekao, je li kao mali bio zlostavljan, da li je razočarao roditelje, pa mora da nam se predstavlja kao uspešan i pažnje vredan? To je vrlo ozbiljan psihološki, a izgleda i sve masovniji socijalni problem."

Psiholog Katarina Stojanović Kostić kaže da su mnogi sreću poistovetili s novcem, većim stanom, novim autom, pažljivim mužem, poslušnijom decom, boljim poslom, drugim šefom... Ali, ona pita da li bismo bili stvarno srećni kad bismo sve ovo postigli ili dobili.

"Koliko ste puta čuli ljude u svojoj okolini da govore kako će da se odmore, uživaju, budu srećni čim: završe taj posao ili se presele ili kupe novi auto... A šta se zapravo dogodi kad to urade? Uživaju malo u njima (ili ne), ali im ubrzo dosade - čim iskrsne novi posao, vide bolji stan ili se pojavi novi, brži i raskošniji auto... I onda počnu da žude za tim novim, boljim, lepšim, skupljim... I dokle tako? U ovom slučaju ljudi sreću stavljaju izvan sebe. Veruju da je ona u drugim ljudima, tuđim postupcima, situacijama, stvarima, predmetima i tome slično. Međutim, sreća je sastavni deo nas samih. Samo mi možemo da budemo srećni. Ne postoji ništa niti iko ko (ili šta) može da nas učini ili natera na to, ne mogu drugi da nas usreće. Sve što nam je zapravo potrebno jeste da izaberemo da budemo srećni! Mi lično odlučujemo da se tako osećamo", kaže Katarina Kostić.

Ona nam je dala mali test, da proverimo koliko negativnim stavom utičemo na našu sreću.

"Kada uđete kod nekog prvi put u kuću, da li prvo primetite kako ima paučinu po ćoškovima, a prašinu na ormaru, kako je neurednu spavaću sobu ostavio, ili vidite kako je u lepe boje okrečio zidove, izabrao dobar desen za prekrivače, a uz to mu i divne umetničke slike krase zidove? Kad pogedate kroz prozor svoje dnevne sobe, da li vidite divan prizor svoje okoline ili prljavo staklo? Razumljivo je da nije lako biti srećan ako ste navikli da prvo gledate na to šta je loše, negativno, šta se treba popravljati umesto da prvo primetite ono pozitivno, dobro, lepo. Teško nam je da se osećamo srećni ako sebi uporno govorimo - biću srećan, uživaću kad... A jeste li skoro razmišljali koliko ste do sada dobrih stvari uradili? Koliko ste toga naučili, postigli? Šta je sve ono vredno što imate? Koliko lepote ima u svakodnevim malim stvarima koje vas okružuju?", pita Katarina, i zaključuje da sreća zavisi od našeg stava.

Možemo li onda sebe učiniti srećnima?

Profesor Rut Venhoven, direktor Datbaze i penzionisani profesor koji se na Univerzitetu u Roterdamu bavio ispitivanjem društvenih uslova za ljudsku sreću, kaže da je njegova studija, koja je obuhvatila skoro 200 zemalja sveta, pokazala da postoji blaga negativna korelacija između toga koliko su ljudi puta u istraživanju spontano pomenuli reč "ciljevi" i njihove sreće.

"Iako se generalno pretpostavlja da je potrebno da imate ciljeve da biste imali srećan život, dokazi su pomešani. Razlog je što su nesrećni ljudi više svesni svojih ciljeva, jer žele da promene svoj život na bolje", kaže profesor.

Iako postoji pozitivna korelacija između toga videti značenje života i biti srećan, studija pokazuje da to nije neophodan uslov za sreću. Zapravo, studija ukazuje da voditi aktivan život ima najjaču korelaciju sa srećom.

"Da bi se vodio srećan život, zadovoljavajući život, potrebno je da budete aktivni. Učešće je važnije za sreću od toga znati zašto smo ovde." Ali, najbolje od svega, prema istraživanju World happines database jeste da možemo da usrećimo sami sebe. "Možemo da usrećimo sebe jer se sreća menja vremenom, a te promene nisu samo pitanje boljih uslova već boljeg suočavanja sa životom. Stariji ljudi imaju tendenciju da budu mudriji, i samim tim, srećniji."

Možda nam je najteže čekanje na sreću, kad izgaramo hoće li stići obećana nagrada za sav uložen trud. Od predugog čekanja, ipak, mogu „kosti da usahnu", kako neko reče. Pa ipak, šta ćemo s onima koji postanu kao izduvani balon kad im sreća ispuni sve želje?

'Sreća je lepa samo dok se čeka...' lepo je napisala Desanka Maksimović, žena koja nije imala mnogo trenutaka sreće u životu, a umrla je s bistrim očima i širokim osmehom", kaže Sanja Lubarić. "Sreća kojoj težimo je naš plan i želja, ali najčešće bez svesti o tome da li je baš to što želimo ono što je nama potrebno i za nas dobro. Mislim da svako u životu mora da doživi nešto loše da bi više cenio sve dobro što ima i da bi bio srećan s onim što mu istinski pripada", ističe ona i konstatuje da smisao života često tražimo na pogrešan način i na pogrešnom mestu: „Najsrećniji su oni ljudi koji nemaju želja, koji su skromni. Želje su uzrok svih nesreća na svetu."

Autorke vrlo popularne "Psihologije sreće i dobrog života", Dubravka Miljković i Majda Rijavec, kažu da sreća nije dar s neba, već da je treba negovati. One tvrde da "svako od nas teži određenom nivou sreće, bez obzira na to šta mu se događa". I ono što vam savetuju da zapamtite: Ne postoji recept koji važi za sve.

"Postići osećanje zadovoljstva u životu objektivan je cilj. Prvi korak ka sreći jeste znati šta u životu želimo, a drugi je da krenemo u tom pravcu", rekao je psihoterapeut Zoran Milivojević.

Ako se ponekad, ipak, osećate loše, imajte na umu rezultate nemačkog istraživanja: nemoguće je da budete srećni sve vreme, i dobro je biti tužan deset odsto vremena


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.