Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Šta su o Memorandumu govorili Antonije Isaković, Dejan Medaković, Ivan Stambolić...

"U dramatičnim trenucima našeg vremena jedna društveno ravnodušna Akademija go tovo je nezamisliva i ona bi neminovno izneverila nade sopstvenog naroda" - Dejan Medaković
Datum: 21/09/2016

Šta su o Memorandumu govorili Antonije Isaković, Dejan Medaković, Ivan Stambolić...

Dejan Medaković i Antonije Isaković

Pojavom napisa „Ponuda beznađa" u „Večernjim novostima" od 24. i 25. septembra 1986. godine započela je kampanja protiv SANU i Memoranduma. Upravljanje tom kampanjom u Srbiji preuzeo je politički vrh Srbije, koji je delovao u dva pravca: prvo, da neposredno prisili SANU da se ogradi od Memoranduma i njegovih pisaca i, drugo, da posredstvom svojih punktova i korišćenjem masmedija u propagandne svrhe, neutrališe uticaj poruka Memoranduma u široj javnosti, pisali su akademici Vasilije Krestić i Kosta Mihailović u "Odgovoru na kritike SANU" koji su pisali sredinom devedesetih.

Pošto se dugo govorilo kako je Akademija oćutala na sve napade koji su usledili, dobro bi bilo napraviti rekapitulaciju događaja koji su usledili posle izbijanja Afere.

U „Politici ekspres" već od 25. septembra objavljene su izjave akademika Miloša Macure, predsednika Aktiva komunista SANU, akademika Antonija Isakovića, zamenika predsednika Odbora za izradu Memoranduma, kao i akademika Dušana Kanazira, predsednika SANU.

Osnovni stav u ovim izjavama odnosio se na nelegalan način na koji su se delovi jednog teksta, koji se nalazio u „procesu stvaranja", pojavili u javnosti. Podvučeno je da iza jednog još nedorađenog teksta, koji nijednom telu Akademije nije bio podnet, „niko zvanično ne stoji".

Večernje novosti" od 27. septembra 1986. objavile su i posebnu izjavu potpredsednika SANU akademika Antonija Isakovića, koji je, pored ostalog, još potpunije izneo stav: „Sve dok Komisija svoj rad ne okonča i dok Predsedništvo SANU ne donese odluku o njegovoj sadržini i nameni, sam dokument ne može se, zaista, smatrati ni 'prednacrtom', niti o njemu raspravljati pre nego što tekst bude pod net nadležnim telima Akademije".

Kako se ovim izjavama situacija nastala zbog Memoranduma u javnosti nije smirila, a u međuvremenu je dobijen i zahtev Predsedništva SR Srbije da mu se dostavi pouzdano obaveštenje o inkriminisanom tekstu, Izvršni odbor SANU je 30. septembra 1986. uputio pismo potpredsedniku Predsedništva SR Srbije Vukoju Bulatoviću, pokušavajući da razjasni situaciju. U tom dopisu je odbačena optužba da SANU u radnom materijalu za Memorandum „poziva na bratoubilački rat i novo prolivanje krvi". Istaknuta je činjenica da SANU nije imala nameru „da tekst koji treba da bude usvojen prema uobičajenoj legalnoj i demokratskoj proceduri preda javnosti. Naprotiv, postojala je odluka da se isključivo naslovi nadležnim političkim organima Republike i to na „interno korišćenje".

U pismu je isključena i bilo kakva namera SANU da „sebe postavi kao nekog političkog partnera". U pismu od 3. oktobra 1986. godine upućenom predsedniku SANU Dušanu Kanaziru, potpredsednik Bulatović je zamolio da mu se pošalje ona verzija Memoranduma koja se već koristi u javnosti. Na ovaj dopis Izvršni odbor SANU je pismom od 6. oktobra 1986. ponovo podsetio da umnožavanje ovog teksta u javnosti, predstavlja kršenje osnovnih etičkih načela. Isto tako je neprihvatljivo javno polemisanje sa tekstom, koji nije usvojila „ni sama Komisija zadužena za njegovu izradu". Izraženo je i duboko neslaganje zbog načina kojim se u javnosti diskreditovala Akademija. Ostrašćeno polemisanje sa tekstom koji nije stigao da postane regularan dokumenat, pa prema tome ni relevantan za Akademiju, rečeno je u pismu, „nanosi našoj široj zajednici golemu štetu". U istom aktu je obavešten potpredsednik Predsedništva „da niko u Akademiji, pa ni Komisija, nije ovlašćen da materijal koji nije pripremljen i od nadležnih organa usvojen, daje na upotrebu".

Aktiv SKS članova SANU razmatrao je 14. oktobra 1986. na svom sastanku probleme u vezi sa materijalima Komisije za izradu Memoranduma. Ovom sastanku prisustvovali su predsednik Gradske konferencije Saveza komunista dr Dragiša Pavlović, sekretar Radmilo Kljajić i Dušan Mitević, član Predsedništva. Svoje zaključke Aktiv je formulisao u pet tačaka. Aktiv je novinske članke od 24. i 25. septembra 1986. odbacio „kao neosnovane i zlonamerne", posebno kvalifikacije i ocene izašle u ovim napisima, a i kasnije u štampi. Konstatovano je da je materijal Komisije SANU „otišao u javnost protiv volje Komisije i drugih organa Akademije i zloupotrebljen je". Još jednom je istaknuto da se tekst nalazio u pripremnoj fazi rada, i u samoj Komisiji je dobio veći broj primedbi.

Komisija je zaključila da se odgovarajući delovi teksta zamene, u kom smislu su pripremljeni novi tekstovi, i da se odbace „svi stavovi koji nisu potkrepljeni naučnim činjenicama". Podvučeno je da „tekst koji je neovlašćeno prodro u javnost nije dobio podršku".

Najzad, aktiv je bio mišljenja i da postoje „ozbiljni razlozi" da se rad na ovom važnom poslu nastavi, pa je izraženo uverenje „da će Predsedništvo Akademije naći odgovarajuće modalitete za na stavljanje ovog posla". Nažalost, ni posle sastanka partijskog aktiva i donetih zaključaka, situacija u javnosti, povodom Memoranduma, i dalje se nije smirivala. Predsedništvo SANU održalo je 21. oktobra 1986. svoju sednicu na kojoj je razmatralo atmosferu stvorenu oko Memoranduma i neželjene odjeke u javnosti, te je donelo saopštenje, koje je dostavljeno Predsedništvu SR Srbije, Gradskoj konferenciji Saveza komunista Beograda i Tanjugu, formulisano u šest tačaka. Tu su uglavnom ponovljeni već izneseni razlozi, koji su doveli do odluke o pisanju Memoranduma; ponovljen je ranije izražen stav o nedopustivom i nelegalnom načinu na koji je radni tekst dospeo u javnost.

Konstatovano je da Predsedništvo nije razmatralo, pa ni prihvatilo nedovršeni radni tekst. Taj tekst ne odražava nikakvo opšte mišljenje, jer je rad na njegovom konačnom uobličavanju prekinut.

Predsedništvo smatra da je atmosfera koja je neposredno stvorena oko ovog nacrta i koja predstavlja stvarno uznemirenje javnosti, onemogućila svaki dalji rad na njemu, pa se stoga on obustavlja", ali da je „s obzirom ne značaj i složenost stvari koje su u pitanju, potrebno organizovati naučne skupove o fundamentalnim proble mima društva i druge oblike istraživačkog rada u ovoj oblasti".

Ovaj poslednji zaključak Predsedništva SANU donet je i kao znak uverenja da se organizacijom naučnih skupova posvećenih aktuelnim društvenim problemima, može pomoći prevazilaženju kriznih stanja u našem društvu. Zbog toga je odlučeno i da se svečana sednica posvećena 100-godišnjici Akademije održi maja 1987. godine, obeležavajući njen prvi skup.

U neposrednoj vezi sa zbivanjima oko Memoranduma našle su se i brojne, veoma složene pripreme oko proslave stogodišnjice SANU, posebno oko održavanja svečane akademije i otvaranja jubilarne izložbe. Hitnost ovih otvorenih pitanja bila je razlog što je Izvršni odbor zatražio prijem kod predsednika Predsedništva SR Srbije. Predsednik Ivan Stambolić je 29. oktobra 1986. primio predstavnike SANU: predsednika Dušana Kanazira, generalnosg se kretara Dejana Medakovića i sekretara dr Radosava Boškovića.

Ovom sastanku prisustvovao je i potpredsednik Predsedništva SRS Vukoje Bulatović. Akademiji je o održanom sastanku dostavljena i zvanična beleška. Predsednik Kanazir je u svom uvodnom izlaganju istakao važnost ove konsultacije, posebno za definitivno rešavanje pitanja vezanih za proslavu, a koja su se, pre svega, ticala niza konkretnih finansijskih obaveza i dolaska većeg broja gostiju iz zemlje i inostranstva. Slično je govorio i generalni sekretar SANU.

U iscrpnom izlaganju predsednik Stambolić je ukazao na dugogo dišnju društvenu podršku koju je uživala Akademija, zbog čega se očekivao njen doprinos rešavanju nastale krize. Memorandum je po remetio ranije dobre odnose. Politička rukovodstva su dala poli 20 tičke ocene tog dokumenta, pa je danas „višestruko potrebna snaga, hrabrost, odlučnost i realizam" da se u samoj Akademiji taj doku menat na pravi način oceni, da se zauzme jasan i nedvosmislen stav.

On je ispoljio „nadu da u SANU postoji snaga da se takva ocena i stav zauzme, da je vidljivo da se pokušalo tim putem poći, ali da se samo delimično uspelo". Upozorio je da je Skupština SANU „ujedno i šansa i rizik i da su posledice koje će ona proizvesti presudno zavisne od ljudi u samoj Akademiji". „Skupština se može pretvoriti u opasnu političku demonstraciju i povampirenje Memoranduma". On je ponovio uverenje da se u ovom velikom problemu očigledno ne radi o instituciji kao celini, nego o grupici ljudi u njoj, koju treba onemogućiti. Što se tiče proslave 100 godina SANU, Stambolić je podržao odluku o odlaganju kao racionalnu, iz javljujući: „Rukovodstvu Srbije bilo je veoma stalo da se iz ovoga slučaja iziđe na civilizovan način, a to znači da Komisija prestane sa radom i da potpredsednik Isaković podnese ostavku".

Na sastanku je dogovoreno da je zbog nastalih okolnosti najbolje da se sve aktivnosti oko proslave, uključujući izložbu i polaganje kamena temeljca Biblioteke i Arhiva, pomere za proleće 1987. go dine, a da se ne zaostaje sa poslovima oko publikacija za tu priliku.

Sa ovim predlogom predsednika Republičkog odbora za obe ležavanje 100-godišnjice SANU složili su se i članovi Predsedništva SANU, na svojoj sednici od 30. oktobra 1986. godine. Time su konačno razrešene i sve dileme vezane za proslavu.

Na istoj sednici Predsedništvo SANU je odlučilo da sazove vanrednu Skupštinu SANU za 18. decembar 1986. na kojoj će razmatrati situaciju nastalu povodom Memoranduma i probleme iskrsle u vezi s tim. Na toj Skupštini Izvršni odbor je postavio pitanje svog poverenja, o čemu se Skupština izjasnila tajnim glasanjem, po jedinačno za svakog člana Izvršnog odbora, i svima je poverenje potvrđeno.

SANU je smatrala da je za nju najcelishodnije izbegavanje polemike sa tumačenjima i ocenama štampe, ograničavajući se na nekoliko osnovnih i suštinskih tvrđenja. Takva stanovišta zauzeta su i prilikom pisanog obraćanja političkim predstavnicima Republike Srbije. SANU je bila nepopustljiva u odbijanju da se ogradi od teksta, na kojem je rad u punom jeku bio prekinut, uverena da je pravo pitanje: zašto je uopšte došlo do ove afere, kome je ona bila potrebna, i pre svega kako se oštećena strana može još smatrati odgovornom, ili čak krivom za tešku moralnu i radnu povredu nanetu ovoj ustanovi, spremnoj da sarađuje a ne da se spori sa društvom kojem pripada?

Da li je Skupština od maja 1985. pogrešila što je uopšte odlučila da se pristupi izradi Memoranduma i tako „siđe" u arenu svakodnevnih političkih zbivanja? Na to pitanje ondašnji generalni sekretar SANU, akademik Dejan Medaković, dao je odgovor:

U dramatičnim tre nucima našeg vremena jedna društveno ravnodušna Akademija go tovo je nezamisliva i ona bi neminovno izneverila nade sopstvenog naroda. Sporenje sa društvom zaista nije naša želja ni potreba, ali isto tako ni saputničko življenje na margini društvenih zbivanja kao i bezbedno okretanje i ocenjivanje samo davno prošlih socijalnih i ekonomskih kretanja i potresa".

SVI TEKSTOVI OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.