Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Šta su Hrvati pročitali u Memorandumu: Velika Srbija, Treća Jugoslavija...

Kako se kampanja protiv Memoranduma vodila u Hrvatskoj?
Datum: 21/09/2016

Šta su Hrvati pročitali u Memorandumu: Velika Srbija, Treća Jugoslavija...

Franjo Tuđman, Foto Profimedia

Kada je početkom 1989. godine antimemorandumska kampanja u Srbiji bila na izdisaju, u Zagrebu je štampan integralni tekst Memoranduma zajedno sa govorima smenjenih srpskih političara koji su bili inspiratori i neposredni organizatori političkog pritiska na SANU.

Najtiražniji hrvatski dnevnik „Vjesnik" u periodu od 3. do 23. maja svakodnevno je objavljivao delove teksta Memoranduma sa komentarima. Između štampanih delova teksta i komentara nije postojala neposredna logička veza, pisali su u "Odgovoru na kritike Memoranduma" akademici Vasilije Krestić i Kosta Mihailović.

Odeljci Memoranduma delovali su usamljeno, kao da se očekivalo da će sami čitaoci otkriti inkriminisanu „istinu" koje nije bilo. Zbog toga tih dvadesetak nastavaka nije predstavljalo polemiku, niti je podstaklo na javni dijalog. Komentator i nije imao za cilj da se upušta u raspravu o sadržaju memoranduma već ga je koristio kao sredstvo za zastrašivanje i ućutkivanje, pa čak i za obračun unutar Saveza komunista, ocenili su akademici.ž

Tako je u četvrtom nastavku od 6. maja 1989. godine, u „Vjesniku", ispod fotografije makedonskog političkog lidera Vasila Tupurkovskog, napisano: „Od Memoranduma na partijsku govornicu: Tezu o neprincipijelnoj koaliciji, zastupljenoj u 'nepostojećem dokumentu' SANU u javnosti je 'lansirao' na Sedamnaestoj sednici CK SKJ Vasil Tupurkovski".

U Memorandumu je doista bilo reči o „antisrpskoj koaliciji" kao trajnom odnosu nekih republika, dok je Tupurkovski govorio o „neprincipijelnoj koaliciji" stvorenoj na pomenutoj sednici da bi se sprečio izbor kandidata jedne republike u Predsedništvo SFRJ. Smisao ove dve koalicije nije isti, ali to nije smetalo komentatoru „Vjesnika" da između njih stavi znak jednakosti. Prema tome, podozrenje je izazvala ne samo sličnost mišljenja onom u Memorandumu, već i termini koji su se našli u njemu. Reč koalicija očigledno je bila stavljena na indeks.

Valja znati da je srpska inteligencija sve do smene Ivana Stambolića bila na udaru kritike kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. Političari Srbije su mogli da budu predmet napada samo kratko koliko je potrebno da budu smenjeni, što se dogodilo sa Blagojem Neškovićem, Aleksandrom Rankovićem, grupom liberala na čelu sa Markom Nikezićem uz jedan broj srpskih političara koji su ne javno, već na zatvorenim sastancima pokazali da nisu u svemu apsolutno poslušni (Dragi Stamenković, Mihajlo Švabić, Vojkan Lukić i dr.). Politička ekipa koja je došla posle Marka Nikezića pokazala se veoma poslušnom Titu i Kardelju. Za vreme kampanje protiv Memoranduma ona je izbegavala sukobe sa antisrpskom koalicijom. Zbog toga, politički lideri Srbije ne samo što nisu davali razloga Hrvatskoj da budu kritikovani već su ih Hrvati, na protiv, podržavali u njihovoj kampanji protiv SANU.

Ako su se mediji u Hrvatskoj voljno ili nevoljno uključivali u kampanju protiv Memoranduma, to se unekoliko može razumeti.

Uticaj vladajuće Komunističke partije na štampu bio je velik i nesporan. Međutim, hrvatski političari nisu više delovali samo pritiskom na medije, već su se sve neposrednije angažovali u kritici Memoranduma, naročito u trenutku kada je trebalo opravdati oružanu secesiju. Nivo, prirodu i osnovanost te kritike možda najbolje reprezentuje knjiga Stipe Mesića u čijem se predgovoru nalazi i sledeći tekst: „U slučaju Hrvatske, to je značilo: kleknuti pred Miloševićem, koji je u sebi objedinio prošlostoljetni hegemonistički plan garašaninovaca, Pašićev karađorđevićevski diobeni plan Balkana po Londonskom sporazumu iz 1915. godine, četnički mihailovićevski zahvat iz 1941. godine („homogena Srbija") i ćosićevski Memorandum SANU iz posttitovskog vremena. Srbi svoju istorijsku misiju moraju ispuniti, a moći će to učiniti samo ako budu okupljeni u homogenoj Srbiji i okviru Jugoslavije koju će zadahnuti svojim duhom i dati joj svoj pečat. Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji. Stoga se Srbima nameće danas prva i osnovna dužnost da stvore i organizuju homogenu Srbiju koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome Srbi žive, iako gdegde danas ne bi imali srpsku većinu."

Budući da je pre citiranog teksta pomenut Memorandum, posle čega su navedene dve tačke, stiče se utisak da je ono što je napisao Mesić deo Memoranduma SANU, utoliko pre što se ne pominje drugi izvor. Citirani tekst ni po slovu, ni po duhu, nema nikakve veze sa Memorandumom, pisali su Krestić i Mihailović dodajući: "Ovaj falsifikat najbolje pokazuje sredstva kojim se hrvatska propaganda služi u pokušaju da diskredituje SANU u onoj javnosti kojoj izvorni tekst ovog dokumenta nije poznat".

Mesić pominje Memorandum SANU još 13 puta, sa kojim namerama i u kom kontekstu najbolje će pokazati citat ovih njegovih osvrta: „Opasnost sam video u trećoj inačici, u sve silovitijem sve manje prikrivenom zalaganju odlučujućih čimbenika u Srbiji za "treću Jugoslaviju", što ne bi bilo ništa drugo doli uspostavljanje velike Srbije, kakvu je - u slijedu maštanja starih velikosrpskih ideologa, London skog ugovora iz 1915. godine i Mihailovićevih četnika - prije nekoliko godina pod nadzorom Dobrice Ćosića programirao Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti".

Ili: „Zapravo, trebalo je kazati da se vojni vrh ponaša velikosrpski, inicira, organizira i provodi osvajačku politiku zamišljenu u SANU, a razrađenu, ne bez prisustva generala, u Miloševićevoj upravi." (str. 204) „Uz pod sjećanje na propušteno (u prvoj godini iza prošlog rata moglo se prosto istrebiti jedan dobar deo svoga neželjenog stanovništva a da niko zbog toga i ne okrene glavu"), članovi Miloševićeva po litičkog komiteta, baš kao i suvremeni ideološki komitet Slobodana Miloševića (SANU na čelu s timom Ćosić - Isaković), smatraju da se konačno sad može "prosto istrebiti" dio Hrvata i Muslimana...

Memorandum za mnoge njegove kritičare bio je politički dšoker koji nadoknađuje manjak činjenica i logike, dopuštajući da se Srbiji, njenoj tinteligenciji i političarima proizvoljno pripisuju motivi, namere i ponašanja, a po potrebi da posluži i kao dokaz optužbi, pisali su Krestić i Mihailović. No proizvoljnost, ma koliko bila široka, nikog ne oslobađa uvažavanja elementarnih činjenica i informacija. Stipe Mesić se spustio ispod ove najniže granice, navode dalje, kada ne uvažava činjenicu da Ćosić nije bio član Komisije akademika za pisanje Memoranduma i da do 1986. godine nijedan akademik SANU nije lično poznavao Slobodana Miloševića. Nažalost, Mesić je bio samo jedan od mnogih hrvatskih političara koji se tako ponašao.

Čak i vrhunske naučne ustanove, kao što je JAZU (kasnije HAZU), stavile su se "u službu propagande na najgori mogući način", navode akademici u "Odgovori".

Ova ustanova i njeni članovi obraćali su se pismima i raznim naučnim ustanovama u svetu sa pozivom da se „osudi srpska agresija."

Takvo jedno pismo je 17. septembra 1991. godine bilo upućeno i SANU, u kojem je tražen prestanak srpske agresije na Hrvatsku i „da se utječe na javno mišljenje u svijetu kako bi se pomoglo Hrvatskoj i formalnim priznanjem njenoj nezavisnosti", kako to konstatuje J. Sirotković, bivši predsednik HAZU.

Knjiga tri hrvatska autora, objavljena na francuskom jeziku, „Etničko čišćenje", ne zadovoljava se samo optužbama Srbije za navodnu agresiju, već ih proširuje i na etničko čišćenje, dokazujući da je to bila politika Srbije od Vuka i Njegoša do današnjih dana. Tako je Memorandum postao knjiga u koju, zavisno od toka političkih događaja, svako može da upisuje ili iz nje otpisuje ono što mu u datom trenutku odgovara, tvrde srpski akademici. Jedno poglavlje u pomenutoj knjizi dato je i Memorandumu. Tačnije rečeno, u tom poglavlju dat je francuski prevod drugog dela Memoranduma u kojem se pledira za političku i ekonomsku ravnopravnost Srbije i Srba unutar Jugoslavije. Karakteristično je da se pisci ove knjige ne upuštaju u polemiku sa bilo kojom tezom Memoranduma, već posle kratkog informativnog uvoda sa nekoliko floskula tekst jednostavno predaju čitaocu u uverenju da će on sam naći genocidne stavove.

Jedini komentar u smislu upozorenja da čitaoci treba da vide ono čega u tekstu stvarno nema jesu fusnote. Od četrdesetak fusnota, dvadesetak predstavlja takvo upozorenje, a ostatak sadrži informaciju za čitaoce. Svim kritičarima je zajedničko da nisu bili u stanju da polemišu sa izvornim tekstom Memoranduma, a ukoliko su citirali delove tog teksta, ostavljali su ga bez odgovarajućeg komentara.

SVI TEKSTOVI OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.