Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

Psihologija masa: Šta kada vas zaraze strahom?

Poslednja situacija sa SMS o zatrovanoj vodi u Beogradu, pa i šire, podsetila nas je na lažnu uzbunu o nuklearnom udaru kojom su svi na Havajima bili prestrašeni na smrt. Nije baš kao sa našom vodom, ali prvo što su radili kada im je stiglo da imaju još "deset minuta" do udara, nije bilo da nađu zaklon, već da pošalju poruke ljubavi svojima. Šta je svrha zaraze strahom? Tekst iz arhive Nedeljnika
Piše Zorica Marković
Datum: 16/06/2018

Psihologija masa: Šta kada vas zaraze strahom?

Foto: Profimedia

Imate još deset minuta pre nuklearnog udara. Nemate gde da se sakrijete. Ovo nije vežba. Nije vežba.

Šta ćete da uradite?

Ko će vam prvi pasti na pamet? Šta ćete probati da učinite? Hoćete li zaplakati, upasti u paniku, bežati pod sto, zvati ljude i upozoravati ih ili im izjavljivati večnu ljubav koja će trajati još samo deset minuta - do udara?

Nije baš zemljotres kada vam malo posle osam ujutru stigne SMS poruka da balističke rakete sa bojevim glavama lete ka vama. A koliko sinoć ste ležali na plaži, sa najlepšim pogledom na svetu, tirkiznim morem, surferima koji krote talase na čuvenim plažama Havaja. Kako se ispostavilo, greška, srećom, samo greška jednog sirotog radnika koji se pojeo živ što je pritisnuo pogrešno dugme prilikom vežbe za uzbunjivanje, prikazala je svu nemoć jednog građanina, pa makar bio i na najbezazlenijem mestu na svetu. Svu okrutnost igranja s ljudskom psihom i bespomoćnošću, da je čak i sveverujući papa rekao da se boji nuklearnog rata. Oni koji su preživeli ratne strahote 20. veka znaju šta znači strah od bombi iz nepoznatog pravca, ali još niko od nas (osim divnih i nesrećnih stanovnika Nagasakija i Hirošime) ne zna šta znači napad nuklearnim oružjem.

Verovatno nije isto dobiti SMS i slušati glas Avrama Izraela nekoliko meseci i najavu da vam dolaze steltovi.

Nije baš da može da se kaže da je histerija koja je nastala, bežanje u šahtove, podrume, plakanje i slanje poruka "volim te za slučaj da je ovo kraj a nisam ti rekao", neopravdana, ali svakako jeste kolektivna histerija, bilo da je reč o realnoj ili izmišljenoj opasnosti.

Strah je prilično zarazna bolest, a masovna histerija nije nešto totalno nemoguće.

U vreme kada nije bilo SMS-ova, 1688. godine, dogodilo se tokom Slavne revolucije nešto što može da se prevede kao "irski strah". Velikom brzinom proširila se vest u delovima Velsa i u Engleskoj da irski vojnici pale i masakriraju cele engleske gradove, izazvavši paniku ogromnih razmera u, prema nekim podacima, najmanje devetnaest županija, naoružavanjem, podizanjem hiljada ljudi koji bi odbranili sela. Ispostavilo se da je to podmetnuta glasina, ali svakako je taj decembar bio prava noćna mora za bespomoćne ljude.

Možda jedna od najbizarnijih histerija, doduše, totalno nerealnih, pokazuje svu snagu kolektivnog straha i širenje verovanja žrtava, i dogodila se skoro dvocifren broj puta u periodu između 1017. i 1518. godine, kada je na stotine ljudi pogodila u delovima Nemačke, Švajcarske, Francuske i još nekih zemalja u okolini i "terala" ih da plešu, skaču i poskakuju u vazduh. Godine 1518. oko njih 400 u Strazburu plesalo je danima, verujući da će simptomi koje imaju nestati samo ako plešu. Uskoro su počeli da umiru od iscrpljenosti.

Da ostavimo po strani svu onu histeriju i strah od nepostojećih veštica, zlih klovnova, kao pre dve godine u SAD i Kanadi, ili raznih "pandemija", nepostojećih bolesti, stanja kroz istoriju, pa i navodnih trovanja (recimo onog u Avganistanu 2009. koje su istraživali i WHO i NATO), ali svakako strah jeste prelazan, čak i kad je opravdan.

Posle terorističkih napada, ljudi na aerodromima ili ulicama gradova u kojima se napad dogodio u napetim su stanjima i onda svaki paket, svaki čovek sa torbom ili vozač kamiona jeste sumnjiv. Svaki šum. Svaka brada i svaka burka. Realna pretnja, iako možda teoretska, kao u slučaju Havaja, postaje kolektivni problem kada se usadi strah. I jedini cilj u tom trenutku jeste preživeti. To je i svrha zaraze strahom.

Psihoanalitičar Aleksandar Kontić kaže da ljudsko ponašanje, u krajnjoj redukciji, psihoanalitičari svode na samo dva osnovna ali moćna pokretača, od kojih jedan deluje da svim silama održi jedinku, (samoodržanje), a drugi radi isto na širokom planu održavanja ljudske vrste (seksualnost), pri čemu se ovaj drugi, kako kaže, obično shvata suviše pojednostavljeno i banalno.

"Panika je verzija reakcije straha koja je takve jačine da ostavlja utisak da nikakve akcije, razmišljanja, procena, sve ono što nazivamo višim mentalnim funkcijama, ne mogu pomoći, te je jedini ishod i šansa, isključivo reakcija bezglavog bega", kaže Kontić. "Kada se nađu u opasnosti po sopstveni opstanak, malo je ljudi spremnih da misle na drugoga, često ni najbližeg, u pitanju je bezuslovna odbrana samo sopstvenog Ja. Otud pojedince koji i u takvim kritičnim okolnostima stave sopstveni opstanak u drugi plan radi drugoga, obično zovemo herojima. Panika, kao udružen osećaj velikog straha i gotovo kompletne nemoći, ima i svojstvo 'emocionalne zaraze', upravo zato što ne dopušta prostor za mišljenje i testiranje realnosti, već reakciju bega po svaku cenu."

Koliko strah može da bude biološki jak pokretač opstanka pokazuje i reakcija na gledanje horor filmova. Uradite to sami, i onda će i šum zavese da vam donese na prozor nepostojeću opasnost. Psiholog Geri Smol za Psyhology Today kaže da je kroz istoriju kod nerealnih histerija uzrok bio psihološki stres i anksioznost, da su bile u pitanju umorne ili gladne grupe, ili oboje, u takvom stanju "pripravnosti" već dugo, da su te histerije češće pogađale decu i tinejdžere, devojčice više od dečaka, i da su svojstvene svim zajednicama. U povišenom stanju uznemirenosti, uplašeni često primećuje i pogrešno tumači normalne fizičke senzacije. Kod svake vrste straha, teško je predvideti reakcije, ali one su uglavnom vrlo zajedničke za većinu, a to je taj osećaj: preživeti. Na Havajima je bilo onih koji su bezglavo tražili spas i onih koji su se bespomoćno predavali sudbini. Bili su to trenuci opraštanja od najbližih, pa čak i onih nepoznatih, onih voljenih, i od samog života.

"Psihoanalitičari su odavno opisali mnoge mehanizme odbrane od doživljaja straha i bespomoćnosti, od najmanje adaptivnih, do vrlo sofisticiranih", kaže Kontić i daje varijaciju. "Primera radi, ako osoba doživljava strah od imanentne opasnosti, a ima utisak da ne može da joj se suprotstavi, može negirati objektivnu opasnost, obezvrediti je. Ovo je u stvari samoobmana, koja u sebi nosi, na duge staze sasvim neisplativu, trenutnu dobit nestanka straha. Problem je u tome što okretanje glave od izvora objektivne opasnosti ne ukida samu opasnost, ona i dalje postoji. Ovakvo negiranje opasnosti je, nažalost, vrlo primitivna odbrana u savremenom svetu koji volimo da nazivamo vrlo naprednim i modernim. Vest o pogrešnom dugmetu obišla je svet kao senzacija, negde inspirisala i viceve; malo je onih koji su se pitali šta bi bilo da je umesto nekog civila koji je pritisnuo pogrešno dugme, to uradio neki moćnik, na bilo kojoj strani posednika nuklearnog oružja. Ovakve krizne situacije nisu nešto što se događa prvi put, ali to je deo naše istorije koji je takođe potisnut iz ne tako davnog sećanja."

Kontić kaže da takve situacije kao na Havajima, koje naziva doživljajem imanentnog nestanka sopstvenog postojanja, uključuju delom i još jedan od strahova koji su u istoriji svake individue bili moćni, i u suštini nikada nisu u celosti prevaziđeni ni kod odrasle osobe.

"Reč je o strahu od odvajanja, urođenom svakom detetu, koji nastaje i ima legitimitet u dečjem doživljaju da je za njegov opstanak, kako fizički, tako i psihološki potreban drugi, najčešće negujuća i zaštićujuća roditeljska figura", kaže Kontić. "S tim što u situacijama katastrofa poput straha od one totalne, nuklearne, to znači i odraslom odvajanje, separaciju od sveta kakav smo do tada poznavali; u takvim situacijama kontakt sa bližnjima je upravo potreba da se u takvoj životnoj ugroženosti ne bude sam."

Kontić podseća na neobičnu atraktivnost filmova katastrofe, koji u suštini služe rasterećenju ovakvih ljudskih duboko ukorenjenih strahova: "Biti svedok katastrofe, ali kao igre, nečega što je tu, ali u fiktivnoj realnosti, i prolaziti zajedno sa publikom - a ne sam - kroz dramu, za koju se unapred zna da treba da ima spasonosno razrešenje, omogućava da se strahovanje razvije, ali ne i da preplavi, nego da rastereti."

"U tom smislu, ali i kao opomena može služiti poruka koja je stigla stanovnicima Havaja, 'rajskog ostrva', i verovatno predstavljala vrhunac panike: "THIS IS NOT A DRILL" - ovo više nije igra. Ponosni moćni tvorac razornog oružja je u suštini sasvim - gotovo detinje - nemoćan protiv svoje sopstvene tvorevine. Negiranje te bolne i našem narcisizmu krajnje neprijatne činjenice jednako je opasno kao i samo oružje."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.