Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Ima li u Memorandumu SANU Velike Srbije i da li je to uopšte bio nacionalni program

Iz "Odgovora na kritike" koji su 1995. godine pisali akademici Kosta Mihailović i Vasilije Krestić. U ovom delu teksta oni polemišu sa tezama da je Memorandum projektovao Veliku Srbiju
Datum: 22/09/2016

Ima li u Memorandumu SANU Velike Srbije i da li je to uopšte bio nacionalni program

Srpsko političko rukovodstvo je okvalifikovalo Memorandum kao politički program. Zvanični partijski stav o tome izrazio je potpredsednik Predsedništva Srbije Vukoje Bulatović na Vanrednoj skupštini SANU, decembra 1986. godine: „Bez obzira na pobude i motive autora ovog teksta, njegova dikcija i njegove poruke su eminentno političke i na njihovo tumačenje se ne mogu primeniti merila koja mogu važiti za književne tekstove. To, drugim rečima, znači da se o tekstu Memoranduma mora suditi kao o političkom programu koji, kao i svaki politički program, ima određene ciljeve i podrazumeva određene akcije koje vode do tih ciljeva. Bila je to optužba da je SANU pristupila osnivanju političke partije, što je, u nekim drugim prilikama, i eksplicite rečeno. Teško je pretpostaviti da je političko rukovodstvo Srbije zaista mislilo da SANU stvara političku partiju i da namerava da ugrozi njegov politički monopol. Optužba da je Memorandum politički program poslužila je kao sredstvo pritiska na SANU da se ogradi od svog dokumenta.

Tvrdnjom da je reč o političkom programu koji se, naravno, razlikuje od programa partije na vlasti, kampanja u Srbiji je dobila odrešene ruke da bezobzirno napada Memorandum kao i one koji mu daju podršku. Suvišno je reći da ova optužba, kako je dalji tok događaja pokazao, nije imala nikakvog realnog osnova.

Ako je kvalifikacija Memoranduma kao političkog programa poslužila političkom rukovodstvu Srbije za domaću upotrebu, tvrdnja da je ovaj dokumenat nacionalni program je izmišljotina združene propagande secesionističkih republika i njihovih inostranih pokrovitelja. Nacionalni program je, zbog svoje obuhvatnosti, pogodan da se u njega smeste sve moguće insinuacije, pa se, tako kaže da je to nacionalistički dokumenat koji se zalaže za stvaranje velike Srbije, za hegemoniju nad drugim narodima, za međunacionalne sukobe, za rasturanje Jugoslavije „iako se to otvoreno ne zastupa" kako se na jednom mestu izreklo „Hrvatsko stanovište" (kao odgovor na Memorandum) i slično. Do sada je više puta naglašeno da se u Memorandumu ne osporava ono što je stvarno napisano i kako je napisano, već ono što u njemu nije zapisano, a što mu se neosnovano pripisuje. To je, uostalom, zajedničko obeležje svih osporavanja Memoranduma.

Pre nego što su pristupili pisanju Memoranduma, članovi Komisije su mu, posle duge rasprave, odredili karakter koji je ostao neizmenjen. Kao što je ranije napomenuto, predlagano je pre početka rada Komisije, tokom njenog rada, kao i onda kada je taj rad prekinut, ne toliko da se Memorandum u potpunosti izjednači sa nacionalnim programom, koliko da se u njega unesu neki programski elementi.

Ovakav predlog, članovi Komisije, su odlučno odbacili, sa obrazloženjem da se Memorandum mora ograničiti na pokušaj celokupnog odgovora na jugoslovensku krizu. Toga su se zaključka članovi Komisije dosledno pridržavali u svim fazama rada, kao i onda kada su na Vanrednoj skupštini učinjeni prigovori Memorandumu da ima programskih elemenata. Na ove prigovore dat je sledeći odgovor: „Na ovoj Skupštini bilo je mišljenja da bi u Memorandumu trebalo više mesta da dobije programska orijentacija. Oko tog pitanja su se lomila koplja, a preovladalo je gledište da jedan pogled na krizu ne bi trebalo opterećivati programima, budući da svaka ocena ne konstatuje samo kako jeste već i podrazumeva kako treba da bude.

Međutim, jedan broj članova Komisije stalno je vraćao diskusiju na početnu tačku, insistirajući da prilozi budu programskog karaktera, kao što su neki zaista i bili. Protiv programske orijentacije Memoranduma navodio se i jedan pragmatičan razlog. Komisija je htela da predupredi eventualni prigovor da Akademija stvara program kojem bi se moglo pripisati da je politički. Neke ocene da je radni materijal koji ste dobili politički program, iako on to svakako nije, opravdavaju ovu predostrožnost. Koliko bi se tek insistiralo na po litičkom karakteru Memoranduma da je on zaista bio programski! Odluka Komisije da se ograniči na viđenje krize nije značila ne giranje potrebe izrade programa kao posebnog dokumenta, potpuno ne zavisnog od Memoranduma. Ko bi, kako i kada radio takav program, da li u okviru naučnih ili državnih ustanova, odnosno u njihovoj međusobnoj saradnji, to je bilo pitanje o kojem bi tek trebalo raspravljati."

Da su oni koji imputiraju Memorandumu da on predstavlja nacionalni program, brižljivo čitali ovaj dokumenat, mogli su u njemu da nađu dva mesta na kojima se on zalaže za izradu takvog programa.

Takvo zalaganje bi bilo besmisleno da je Memorandum nacionalni program. Evo tih mesta u Memorandumu:

Ukoliko računa sa svojom budućnošću u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogućnost da ponovo nađe sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i du hovnom biću, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dođe do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim će se nadahnjivati sadašnje i buduće generacije."

Prvi uslov našeg preobražaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvršavanje donesenih odluka političkih foruma, nego i za stvaranje programa i projektovanje budućnosti na demokratski način, čime bi se prvi put u novijoj istoriji na opšte društvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i hrabrost, mašta i odgovornost na osnovama dugoročnog programa."

Kada se stišala politička kampanja protiv Memoranduma, SANU je 1990. godine aktuelizovala svoju raniju zamisao da pristupi izradi nacionalnog programa. Ona nije bila pod kompleksom ranije kampanje protiv Memoranduma, niti je smatrala da je nacionalni program greh, već je svoju odluku donela sa uverenjem da - zemlja koja ne zna kuda ide, ne zna gde će stići. Osnovan je Odbor koji je održao nekoliko sednica, ali posao nije odmakao dalje od izrade sinopsisa.

Prema tome, pristup izradi nacionalnog programa dokazuje da Memorandum to nije bio, niti je, po sadržaju, mogao biti.

Da je Memorandum odgovor na jugoslovensku krizu a ne nacionalni program, lako je utvrditi uvidom u njegov sadržaj. Svaki na cionalni program je po svojoj prirodi veoma dugoročan, sa predviđanjem strukturnih promena u privredi, stanovništvu, regionalnom razvoju, sistemu gradova. U njemu se zemlja situira u međunarodne odnose i razvojne tendencije u svetu. Ništa od toga nema u Memorandumu koji se ograničio na što brže uklanjanje krize i reguli sanje državno-pravnog i ekonomskog položaja Srbije u okvirima postojeće države i važećeg društvenog sistema.

Pošto je uprkos nedostatku neophodnih atributa Memorandum proglašen za nacionalni program, razloge za to valja tražiti u potrebi antisrpske propagande da u njemu „prepozna" zalaganje za stvaranje Velike Srbije. O tom zalaganju ne samo što u Memorandumu nema ni reči, već ni njegov tekst nigde ne daje povoda za pomisao o postojanju takvog cilja.

Teza o Velikoj Srbiji rodila se u Austro-Ugarskoj, koja se posle Berlinskog kongresa 1878. godine nametnula Srbiji kao politički i ekonomski tutor. Nastojanja da se od tog tutorstva oslobodi, uvukla su Srbiju 1906. godine u carinski rat sa Dvojnom monarhijom. Nezadovoljstvo ishodom ovog rata Austro-Ugarska je iskalila antisrpskom propagandom, koja je naročito ojačala Aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine. Posle izvršene Aneksije oko 40% ukupnog broja Srba našlo se u sastavu Austro-Ugarske, zajedno sa drugim slovenskim narodima (Česima, Slovacima, Slovencima, Hrvatima i Poljacima).

Samim svojim postojanjem, kao samostalna, slovenska i demokratska država, Srbija je ne samo predstavljala potencijalnu opasnost za Austro-Ugarsku koja je držala pod okupacijom slovenske narode, već i prepreku germanskom imperijalizmu u njegovom prodoru na Istok. Optužbama o stvaranju Velike Srbije, Austro-Ugarska je nastojala da osujeti svaki opravdan pokušaj nacionalne, političke, ekonomske i kulturne emancipacije Srbije i srpskog naroda, ali su joj one služile i kao maska za prikrivanje sopstvenih imperijalističkih ciljeva.

Veliki broj hrvatskih i slovenačkih političara i intelektualaca je prihvatanjem teze o Velikoj Srbiji izražavao lojalnost Austro-Ugarskoj, državi u kojoj je živeo. Kada je Dvojna monarhija izgubila rat, Hrvatska i Slovenija su požurile da se pripoje toj „prokaženoj Srbiji", da bi iz tabora pobeđenih bez posledica prešle na stranu pobednika. No, to im nije smetalo da ubrzo obnove tezu o Velikoj Srbiji koju su koristile kao optužbu od 1918. godine do danas. Pokazalo se da se ova teza može eksploatisati za ostvarenje različitih političkih ciljeva, za prikrivanje sopstvenih teritorijalnih pretenzija optužbama drugih za takve namere, za prikrivanje rasističkih predrasuda prema Srbima, za podgrejavanje mržnje prema Srbima kao najglavnije komponente sopstvenog nacionalizma, za dobijanje privilegovanih političkih i ekonomskih pozicija, (kao što je to bilo u čitavom periodu posle Drugog svetskog rata), za uskraćivanje srpskom narodu prava na samoopredeljenje, koje je dato drugim narodima i - zašta sve nije poslužila ova teza.

Njen opstanak nije ugrožen time što navodno zalaganje za stvaranje Velike Srbije nije artikulisano u Memorandumu. Hrvatska propaganda je, da ne bi izgubila jedan od svojih najvažnijih oslonaca svim sredstvima podržavala neistinu da se ovaj dokument zalaže za Veliku Srbiju.

SVI TEKSTOVI OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.