Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nauka

Ajnštajn za ljubav: Može li se matematika primeniti u vezama

Džon Gotman je možda najveći kalkulator romantike na svetu. Ljubav je vid energije, tvrdi on, i predstavljanjem dinamike jednog odnosa kroz matematičke okvire, može da spase mnoge veze. Gotmanov sistem razumevanja ljubavi toliko je savršen, da posle samo nekoliko minuta posmatranja partnera dok neobavezno razgovaraju, može sa sigurnošću da proceni koliko će ta veza potrajati. Ili, ipak, ne?
Istraživala Zorica Marković
Datum: 25/05/2018

Ajnštajn za ljubav: Može li se matematika primeniti u vezama

Foto Profimedia

Najčešće, sve što možete da učinite u ljubavi je da popravite način na koji ste zeznuli stvar. To je zato što čak i najbolji partneri mogu da propuste ono malo prilika da budu povezani sve vreme. Ili najmanje 75 odsto vremena, koliko je potrebno za jednu zdravu vezu, kaže Džon Gotman. Gotman je pre mnogo vremena otkrio formulu "kako sačuvati dobru vezu" - parovi moraju da ispolje pet sekundi pozitivnih emocija za svaku sekundu negativne emocije koja ispliva tokom svađe. To je zato što su negativne emocije mnogo snažnije, i daleko više mogu da oštete vezu nego što pozitivne mogu da je poprave. Taj skor 5:1 u korist pozitivnih emocija predstavljen je kao nešto najbliže aksiomu psihologije.

Taj skor u korist negativnosti javlja se iz prostog razloga: negativnost ima mnogo jači uticaj na mozak, i ukoliko se ne anulira, polako se akumulira i raste, sve do trenutka dok se partneri emocionalno potpuno ne udalje. Gotmanov sistem razumevanja ljubavi toliko je savršen, da posle samo nekoliko minuta posmatranja partnera dok neobavezno razgovaraju, može sa sigurnošću da proceni koliko će ta veza potrajati. U svom poslednjem delu, Principi ljubavi - nova nauka ljubavi, koje naziva svojim remek-delom, oslanjajući se na više od četrdeset godina istraživanja, otkriva šta to može da ugasi ljubav, ili da je učini dugovečnom.

Svuda u svetu podjednako, ljudi automatski procenjuju svaku interakciju s drugima, na skali od pozitivnog do negativnog. Da bi se popravila šteta nastala zbog propuštene prilike ili pogrešnog načina povezivanja dvoje ljudi, pojedinac mora da se prilagodi potrebama svog partnera kao svojima. Čak i u trenucima kad puca od besa i ne može da ga vidi. To je pojedinačno najvažniji razlog koji uspešno vodi par kroz krizu u sigurnu luku, na prelomnoj sedmoj godini u kojoj najčešće stradaju brakovi. To je na ljubav primenjena teorija poznata kao Nešova ravnoteža, za koju je legendarni matematičar Džon Neš dobio Nobela: tačka u kojoj dve strane, dva čoveka u bilo kojoj interakciji ostvaruju podjednaku, maksimalnu dobrobit za sebe. Za one koji veruju u romantiku i stihove, Gotman kaže da "poezija i matematika nisu toliko različiti".

"Kad merite pravu stvar, dođete do suštine emocija."

Gotman kao pionir psihologije oduvek je voleo matematiku. Odrastao je u Bruklinu, kao sin jevrejske porodice koja je emigrirala iz Austrije. Njegovi roditelji jedva da su bili u braku kad su morali da pobegnu pred Hitlerom. U Švajcarsku su ušli samo zato što je njegova majka imala završen kurs kuvanja, pa je u izbegličkom kampu radila u kuhinji. Gotman je rođen 1942. u Dominikanskoj Republici, u koju su prešli kad je država odlučila da prihvati jevrejske izbeglice. Tri godine kasnije naselili su se u Majamiju, ali zgroženi rasnim podelama i čestim neredima, preselili su se u Bruklin. Kao dečak, sate je provodio u nacionalnoj biblioteci i muzejima. Pročitavši knjigu Lovci na mikrobe, odlučio je da postane naučnik. Brak njegovih roditelja delovao je skladno, i prvi šok doživeo je kad je otac njemu i sestri rekao da treba da biraju s kim će živeti jer se razvode. "Bio sam toliko ljut. Rekao sam mu da sam samo dete i da ne bi trebalo da donosim takve odluke. Rekao sam mu i da se nadam da će ostati zajedno. I ostali su."

Bila je to prva tačka na kojoj je Gotman shvatio krhkost braka, ali nije bilo dovoljno da se upusti u te vode, još. On je kao i mnogi jevrejski dečaci tog vremena bio zaljubljen u matematiku - cela zajednica verovala je da je Albert Ajnštajn bio izvor pobede saveznika. "Ajnštajn čak nije radio na Menhetn projektu (razvoja atomske bombe), ali postojao je mit da je njegova formula E = mc˛ dobila rat. Odrastao sam verujući da je matematika kul i moćna."

Sa stipendijom Fondacije "Vudro Vilson" otišao je na MIT, ali su mu uskoro postali mnogo zanimljiviji tekstovi psihologije njegovog cimera, dok ga je neslaganje teorijske i praktične matematike jako razočaralo. Na užas svog oca, pokupio je diplomu mastera matematike i posvetio se psihologiji. Na Viskonsinu postao je doktor psihologije, posvetivši se radu sa decom i razvijanju metoda za izučavanje odnosa među mališanima koji vode ka prijateljstvu i postao vrlo cenjeni stručnjak. Ali razvod njegovih roditelja ostavio je ožiljak i vrlo brzo odlazi na Univerzitet Virdžinija i stvara svoju prvu laboratoriju kako bi posmatrao "majstore i katastrofe ljubavi". Društvo je bilo spremno za nove teorije. Stopa rasta razvoda do sredine sedamdesetih bila je najveća u dotadašnjoj istoriji, a zaljubljeni ali nesrećni nisu imali kome da se obrate.

"Tada nije bilo nečega kao što je grupna terapija, ne na naučno opravdani način", kaže Tomas Bredberi, osnivač Laboratorije za razvoj braka i porodice na UCLA. "Tada je najveći broj psiholoških istraživanja sveden na individualne pokušaje. Bilo nam je potrebno da psiholozi proučavaju društvene procese i interakcije, posmatraju ih u njihovoj neposrednosti i bogatstvu."

Gotman je odlučio da upotrebi video-rekorder i kameru, relativno nove alatke, kako bi snimao parove dok razgovaraju, a onda provodio sate i sate pregledajući trake ne bi li pronašao po čemu se to srećni parovi razlikuju od nesrećnih. Kako se fokusirao na ispoljavanje emocija, čak i one prolazne pokazatelje, udružio se sa kolegom Robertom Levensonom, koji je bio zainteresovan za merenje fizioloških reakcija kod zaljubljenih parova. Ali, u to vreme, nije sve izgledalo kao da će postati slavni.

"Ljudi su mislili da je bilo profesionalno samoubistvo raditi sa nama", priseća se Levenson. "Govorili su nam da, ako postavimo senzore na te parove i uključimo kameru i postavljamo im pitanja o vrlo škakljivim bračnim stvarima, nikad nećemo dobiti bilo šta od njih. Televizija je sada puna ljudi koji istresaju svoj prljav veš pred svima, ali 1974. nije bilo Džerija Springera."

Parovi su se zaista otvarali pred kamerama, i dok su razgovori snimani, drugi aparat je snimao njihove fiziološke reakcije: merio im je pritisak, otkucaje srca, temperaturu kože i njenu provodljivost, i još mnogo toga. Gotman je ubrzo počeo da uviđa trenutke u kojima se parovi "povezuju", kada se fiziološki indikatori kod oba partnera poklapaju, što ukazuje na snažnu emociju koja se odvija među njima. Merio je koliko su te brojke sinhronizovane sa drugim varijablama, kao što su reči, izrazi lica i boja glasa.

Senzori su pokazali da su najsrećniji parovi mnogo smireniji i relaksirani kad su zajedno, dok su najnesrećniji, bez obzira koliko se ravnodušni pojavili, reagovali, bili uzbuđeni i spremni za svađu. Važan segment istraživanja bilo je pregledavanje snimaka; u svakom paru, posle gledanja kasete, trebalo je da svaki partner oceni sopstvene i partnerove emocije tokom svake interakcije.

Da bi odgonetnuo emocije parova, mukotrpno je dekodirao svaku reakciju. Na kraju, vratio se matematici. Koristio je ideje i metode informacionih teoretičara, i pronašao obrasce u podacima koji su mu dozvolili da predvidi kako će ponašanje jednog partnera uticati na drugog.

Gotman je bio pionir istraživanja ljubavi, ali ta radoznalost je oduvek u nama. "Kada jedna osoba ne može da ponudi maslinovu grančicu u ime mira, a druga ne može da je prihvati, kad nijedan partner ne preuzima inicijativu da promene pravac i ugase vatru, kada kritika, prezir i opstrukcija preuzmu primat, kada su negativni komentari i interakcije brojniji od pozitivnih - naravno, odnos je u velikoj nevolji", kaže psiholog Harijet Leret, autor Plesa ljutnje.

Uverenje da su veze parova koji ugovore "quid pro quo", tj. da propisuju šta žele od onog drugog partnera, potpuno je pogrešno jer, kako je Gotman pokazao, davanje zasnovano na očekivanju znak je ugrožene veze, a ne one zdrave.

"Razumeti šta je ljubav isto je kao i razumeti šta je vreme", kaže Gotman. "Kompleksno je, ali je u suštini puno obrazaca koje matematika može da interpretira."

Kad terapeut razume te obrasce, Gotman tvrdi da mu je dovoljno da 15 minuta posmatra par, provede 45 minuta premotavajući video-snimak, i analizira niz jednačina koje ukazuju šta partneri treba da urade da bi njihova veza funkcionisala. Ali on ne veruje u vezu bez ijedne trzavice. Zdrav odnos nije onaj u kojem postoji manje trzavica i sukoba. "Najbolja veza je ona u kojoj partneri ne samo da aktivno rade na popravljanju situacije nastale posle sukoba, već to rade brzo." Poenta je sprečiti da neznatan bol preraste u negativno osećanje koje traje.

Da li se, na kraju, ljubav može svesti na jednačinu?

"Da li razumevanje načina na koji zvezde funkcionišu eliminiše strahopoštovanje koje osećamo kad pogledamo u noćno nebo? Ili to znanje išta može da doda veličanstvenosti te noći?"

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.