Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sport

Umesto podrške vaterpolistima: O tajni srpskog vaterpola, ili kako je Njegoš iznikao iz vode

Prema svim prirodnim i društvenim zakonima, vaterpolo je duboko antisrpski sport. Da bi postao prvak, moraš krvavo da vežbaš u igri u kojoj nema ni kinte. Ili, što bi rekao još jedan slavni trener Hrvat Ratko Rudić, najpre moraš da savladaš vodu! Moraš da naučiš da preživiš u njoj, kao beli kit. Voda je neprirodna, klaustrofobična sredina za Srbe, čak i kada su u kadi, a kamoli u bazenu. Moraš da naučiš da se ne udaviš kad te dave, čupaju ili guše
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 12/08/2016

Umesto podrške vaterpolistima: O tajni srpskog vaterpola, ili kako je Njegoš iznikao iz vode

Foto Profimedia

Gledati vaterpoliste Srbije predstavlja jednu vrstu umetnosti čitanja dosadnih memoara, te provodeći vreme kraj bazena, treba pronaći dramu, smisliti intrigu, sklopiti kockice u triler, jer vreme brzo proteče. I na kraju je rezultat poznat, jer Srbi u smešnim kapicama po pravilu pobeđuju. I otuda je vaterpolo sport koji treba da se izučava u SANU, a mozgove koji su ga kreirali treba zauvek čuvati u formaldehidu, kako bi se otkrila formula za spas nacije. Hajde da vidimo zašto sam u pravu.

Čuvenog trenera Nikolu Stamenića jednom su pitali da li je srećan zbog silnih zlatnih medalja koje je osvojio trenirajući reprezentaciju one stare i one novije zemlje. Stamenić je začuđeno gledao novinara:

"Zašto da budem srećan, pa ja sam za to vežbao čitav život. Srećan sam kad na ulici nađem džak para!"

I ta filozofska misao velikog trenera dokazuje kako je, prema svim prirodnim i društvenim zakonima, vaterpolo duboko antisrpski sport. Da bi postao prvak, moraš krvavo da vežbaš u igri u kojoj nema ni kinte. Ili, što bi rekao još jedan slavni trener Hrvat Ratko Rudić, najpre moraš da savladaš vodu! Moraš da naučiš da preživiš u njoj, kao beli kit. Ne smeš da se udaviš dok te genetski modifikovani dvometraš sa suprotne strane udara kolenom u muda pod vodom, dok te potapa svom težinom kako bi te zalepio za dno, a ti sve to moraš da izdržiš na površini. Potom odgurneš tog diva, dok ti voda prska u oči, a tvoja muda su tvrđa od njegovih kolena, jer ne osećaš bol. Onda se moraš uzdignuti iznad njega, ostati da lebdiš iznad vode i prekršiš sve poznate zakone fizike... Ali ni tu nije kraj. Sve vreme, dok obavljaš te ratničke igre u bazenu, ti držiš loptu u ruci, igraš se njome kao dečak na plaži, varaš njome ostale protivničke bekove koji ti se približavaju kako bi te naterali da prestaneš da dišeš. Ali ti si brži. Sledi konačni, završni udarac. Sledi gol.

Voda je neprirodna, klaustrofobična sredina za Srbe, čak i kada su u kadi, a kamoli u bazenu. Moraš da naučiš da se ne udaviš kad te dave, čupaju ili guše.

Bila je 1991. godina, seća se čuveni sportski novinar „Politike" Ivan Cvetković, kada je ona Jugoslavija bila svetski prvak u januaru. Te 1991. godine, čekalo se evropsko prvenstvo u Atini, ali su dve nedelje pre šampionata, Hrvati izvršili secesiju kako na kopnu tako i na bazenu. Napustili su reprezentaciju. Iz tog tima otišla je polovina igrača. Šimenc, Bukić, Bezmalinović bili su važni, a filozof Stamenić 'ladno je rekao:

"Ne razumem zbog čega je nastala panika. Bićemo prvaci Evrope!"

Kako, kada je Jugoslavija ostala bez pola tima? Šta je to Stamenić znao što ga je držalo na površini? I zašto je bio toliko samouveren, a poznato je da nije bio prorok? Kakva je tajna vaterpola koja Srbe pretvara u večne prvake? Kako je vaterpolo postao sublimacija svega što Srbi o sebi vole da misle i tvrde da jesu. I da su onomad bili: hrabri, uporni, moralni i pošteni. I najbolji na svetu? Zapravo je Stamenić znao ključnu formulu. Hrvat Šimenc je igrao, ali je imao jednako dobru zamenu, sjajnog Gočanina.

Šimenc je imao prednost, jer je tek za procenat ili dva bio bolji igrač, ali je to mikronijansa koju su tada mogli da prepoznaju samo Stamenić i Rudić. Zato je Stamenić bio tako spokojan. On je znao da je vaterpolo perpetuum mobile, konačno stvorena srpska čarobna mašina beskonačnog kretanja ka pobedi, koja regeneriše samu sebe...

 

Čuvenog trenera Nikolu Stamenića jednom su pitali da li je srećan zbog silnih zlatnih medalja koje je osvojio trenirajući reprezentaciju one stare i one novije zemlje. Stamenić je začuđeno gledao novinara: "Zašto da budem srećan, pa ja sam za to vežbao čitav život. Srećan sam kad na ulici nađem džak para!" 


Ali ta mašina nije rezultat alhemije, već gotovo matematičkog sistema, pretvorenog u filozofiju, posle koje samo retki samuraji, poput Stamenića, prelaze u zen-fazu. Stamenić je, naime, poput njegovih prethodnika i naslednika, znao da je čarobna srpska mašina savršeni kompjuter koji simulira bezbroj kombinacija, od kojih je samo jedna dobitna. Ta kombinacija se zove pobeda.

Kompjuter je tako programiran da naša reprezentacija za svako mesto ima po dva odlična igrača. Tako je u finalu protiv Montenegrina tri četvrtine branio Branislav Mitrović, ali je Dejan Savić shvatio da u onoj, poslednjoj, u kojoj se odlučuje pobednik, treba ubaciti Gojka Pijetlovića, rođenog brata čuvenijeg Duška Pijetlovića. Koji to selektor u finalu, u poslednjoj četvrtini menja prvog golmana, a da ga nije zamenio ranije? Naravno da je Dejan Savić nešto deblji kiborg, a ne čovek, kome je, još kao dečaku, ubačena memorija Stamenića i Rudića. Otuda Savić deluje kao da je mašina, a ne čovek. Zato što zna da u timu ima dva jednako dobra golmana, a ne prvog i rezervu.

Isto tako na centru ima Nikića i Pijetlovića, levoruki šuteri su najbolji igrač sveta Filipović i Mandić, koji nije najbolji igrač na planeti ove godine, jer će to biti sledeće. Na mestu Andrije Prlainovića su Ćuk i Stefan Mitrović. Tako da Savić ima podjednako dobrih 13 igrača, trinaest dijamanata sklopljenih u savršenu amfibiju. Zato se Srbija u vodi ponaša kao Nemačka na travi! Zato je vaterpolo jedini sport u kom Srbija prelama mečeve u poslednjoj četvrtini.

Crnogorac Janović, recimo, igra tri četvrtine punom snagom, ali u poslednjoj, pokazalo je to finale Evropskog prvenstva u Areni, duša mu je bila u nosu. Kod Hrvata je to Sukno. Kada zastane Sukno, Hrvatska se nasuka.

Ova srpska reprezentacija je 2013. godine bila sedma na svetu. Iz tog tima ispali su samo Vanja Udovičić koji je preplivao u ministre i Rađen koji je kažnjen jer je šmrkao, duvao i tome slično. Bili su dakle, sedmi na svetu i vratili se u zemlju, kako već biva, kao kandidati za staro gvožđe i sveže meso za tabloide. U nekom drugom sportu, svi bi bili proganjani, izvređani i utučeni. Ukratko, podavili bi se na suvom, kao šarani!

Ali Dejan Savić je znao da je to tek prolazna faza, splet okolnosti, posledica nekoliko pogrešnih šuteva... Kakav je to tim. Vanja bi bez problema igrao u Areni i bio bi i danas gazda ekipe, samo da ga nije privuklo da bude deseti, jedanaesti igrač u Vučićevom timu na suvom. Međutim, Vanja Udovičić nije odoleo prokletstvu političkih igara gde nema pravila, sudija i fer-pleja kakav zamišljamo, već su faulovi ispod površine daleko opakiji od epskih vodenih bitaka vaterpolista.

Zato vaterpoliste baš zabole Eustahijeva truba što su se oko njih plele političke igre sve vreme, pa je publika zviždala Tomi Nikoliću, a potom i preko posrednika Vanje - Vučiću lično. I baš ih je bolelo srednje uvo što su se igre nastavile tračevima da su naprednjaci kupili sve karte i što se pored toga, zviždalo Tomi, dok im je besio medalje.

Dejan Savić, međutim, zna isto što je znao i Ranko Žeravica. Da teško uđeš u reprezentaciju, ali da zato nikada iz nje ne izlaziš. Sve su to treneri i igrači koji su, kada su bili mali, znali da će, kad porastu, jesti ajkule. Pažljivo su birani i selektirani, bez nepotizma, menadžera i mafije.

Savić je bio selektor juniora i tamo je pripreman da preuzme A tim. Pre njega takvu karijeru je imao Dejan Udovičić. I oni pre njega, i Stamenić i Rudić. Oni si, dakle, nacrtani u tajnoj laboratoriji, ali je ona, nažalost, ostala skrivena za ostale delatnosti. Fudbal i politiku, recimo. Vaterpolo je otuda po filozofiji bliži košarci. Ranko Žeravica godinama u timu nije želeo da vidi Zorana Slavnića iako je bio najbolji igrač Jugoslavije. Žestoki Moka je velikog Žeravicu, moćnijeg tada i od Staneta Dolanca, toliko vređao, da su i mediji i partijski komiteti bili preplašeni. Samo je Žeravica, kada su Mokine uvrede dostigle kulminaciju, izdiktirao tim šampiona sveta. Da, Moka je bio u prvoj petorci, jer Žeravici nije bilo važno to što bi ga Moka najradije gurnuo u usta sovjetskom divu Tkačenku. Žeravica je samo želeo plejmejkera koji će narednu deceniju, u paru sa Kićanovićem, voditi tim na parketu.

Zato u bazenu protivnici ne znaju ni ko će igrati u srpskom timu, ni ko će šutirati, ni kome je danas divan dan. Zato što je Dejan Savić odavno stvoren da bira najbolje. Filipović zamahne i doda loptu Prlainoviću. Prlainović zamahne, pa doda loptu Pijetloviću na poziciji centra. Ili će možda Filipović odmah dati gol? Protivničke odbrane više ne znaju šta će ovi naši da rade. Možda usred napada počnu s umetničkim plivanjem?

I otuda ništa u našoj ekipi nije srpsko. Jer Savić je trenirao Zvezdu, a Vujasinović Partizan. Umesto da se izbodu u vodi i zakrvave bazen, zajednički su trenirali. Savić je ponikao u Partizanu, a karijeru završio u Zvezdi. Vujasinović je iz Rijeke otišao u Zvezdu, a karijeru je završio u Partizanu. To je sudbina. Kod vaterpolista ne postoji mi ili oni. Postoji samo - mi!

Tako je Andrija Prlainović, rodom iz Herceg Novog, najbolji igrač Evropskog prvenstva, odavno postao Njegoš iz vode. S tim što ne peva uz gusle. Nije ni estetski da jauče u kupaćim gaćama. On je taj koji je slomio njegove Crnogorce. On je generacija Filipa Filipovića. Bili su toliko talentovani da su zajedno igrali istovremeno u četiri reprezentacije: od kadeta do seniora. Kako su to uspevali? Zato što su vaspitavani da ne pobeđuju na guslarskim večerima, već na prvenstvima. 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



luka
13.08.2016 - 18:12
SVAKA CAST
Svaka ti kao u Njegosa