Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

In memoriam

Tri godine bez Tijanića: Šta bi rekao na svom opelu?

Pre tačno tri godine, 28. oktobra 2013. otišao je Aleksandar Tijanić. Podsetimo se teksta Aleksandra Apostolovskog napisanog povodom smrti jednog od najpoznatijih novinara sa ovih prostora
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 28/10/2016

Tri godine bez Tijanića: Šta bi rekao na svom opelu?

Foto Nedeljnik

Veoma pažljivo i poprilično zaverenički, da ih niko ne opazi, dvojica novinara šmugnula su iza reportažnog kamiona RTS-a, jer je bilo dovoljno vremena da između sebe prebroje neke sitne novce. Naime, tadašnji episkop Porfirije držao je opelo Tijaniću, pa se oproštaj od najvećeg srpskog novinara na Novom groblju baš rastegao. Porfirije je stigao tek negde oko Novog Zaveta, te su dvojica kolega znala da će se naslušati barem još dva sata uglađenog naricanja, sve dok duhovnik Tijanićev i vaskolike RRA, ne stigne u svojoj besedi do današnje Srbije i njenog najčuvenijeg ćate, koji je iznenada odlučio da putuje „tamo daleko".

Novinari su želeli da izbroje neki sitniš. Odmaknuvši se od tog silnog sveta koji je došao na sahranu, postali su bogatiji ne za onu siću, već za prosvetljenje: shvatili su da simbolično prisustvuju pokopu ne samo Aleksandra Tijanića, već i srpskog novinarstva.

Kako su ta dva otpadnika došla do takve spoznaje? Da ih nije udario grom? Možda im je to prepotentno šapnuo Tijanić iz kovčega, dok su bili u mimohodu? Da im se ipak nije javio Vučić, da im preporuči kako je vreme da odu da kupe tetki lek? Ili je stvar, ipak, korporativne prirode: moguće da im je imejl poslao gospodin Anštajn i zamolio ih da uđu u žiri Zvezda Granda, kako bi zamenili Zoricu Brunclik i Šabana?

Nažalost, ništa od toga. Naročito ne ovo poslednje. Porfirije je neprekidno zapomagao nad Tijanićevom dušicom, čiji su se posmrtni ostaci herojski spremali za ulazak u furunu. Dvojica novinara su za trenutak, zaklonjeni, podigla novac sa sitninom u rukama. Konačno su osetili kako ih već duže vreme s prezirom odmerava dobronamerna grupa grobara s lopatama na gotovs, zajedno sa nekoliko momaka iz tehničkog osoblja Javnog servisa. Ti delatnici su sedeli na ivičnjaku, svako radeći svoj posao: tehničari RTS-a su kontrolisali prenos, a grobari su čekali da nekog narednog pokojnika prenesu u neki bolji i pravedniji svet.

Bilo je, doduše, i logično i pravedno, da dvojica kolega velikog Tijanića na onaj svet isprate brojanjem šuški. S tim što bi, razume se, Glavonja s prezirom prebrojao taj sitniš.

Tada se, zapravo, konačno pokazalo da nema života posle života! Jer, da je drugačije, Glavonja bi sasvim sigurno ustao iz kovčega, zamolio Porfirija da uzme pauzu, a zatim urliknuo ka tim odbeglim novinarskim licima koja, uzgred, pretenduju na Gigantov presto.

Kako bi, dakle, glasilo to nežno obraćanje Tijanića novinarskim personama?

- Koji je moj deo! - zagrmeo bi tek oživeli pokojnik.

Potom bi prišao, odgurnuo grobare, zgrabio dvojicu novinarčića, uzeo svoj deo i strpao u džep. Vratio bi se onda spokojan u kovčeg i mirno, puna srca, nastavio da sluša ode o sebi koje bi, da je živ, bacio u reku. Ogorčen, kao da sluša ljigave stihove Vojislava Ilića Mlađeg.

Priča o dvojici kolega je, uzgred, prilično pouzdana, jer bi svaki od one pristojne gospode grobara potvrdio da obojica piskarala neobično liče na Veljka Lalića i mene. Ali, daleko važnije je nešto drugo: da su ta dvojica tipova, tokom brojanja sitnine, među pristojnim grobarskim esnafom, uvideli da, iako dišu punim plućima, obojica odavno putuju ka nikuda. Hoće da ostanu novinari, pa to ti je!

Bile su to poslednje slike koje podsećaju na novinarstvo koje nestaje. Bio je to ledeni dan. Lišće podiže vetar i šušti, stvarajući jezivu polifoniju sa orkestrom od crkvenih besednika i žamora ljudi koji su ravnodušni, smeju se i plaču. Kako ko i kako kome. Gotovo da se u vazduhu moglo osetiti licemerje političara koji su došli da budu viđeni na Tijanićevom oproštaju iako tokom života nisu mogli očima da se gledaju. Kako on gotovo sve njih, tako i ogromna većina njega!

Tu se vrpolje i spisateljice voditeljske književnosti, od kojih je dobar broj stvorio on sam. Pošto su isključile ton na vibratoru, da se slučajno ne bi začulo kako ih zove dečko, one nameštaju natapirane frizure i mole nekoga od grobarskih delatnika da im pozajmi lopatu, kako bi pravilno rasporedile karmin po svim delovima napumpanih usana. Već sam natuknuo nešto i o dvojici nabeđenih kolumnista koji se kriju iza reportažnih kola, sve sumnjajući da im se u brojanje šuški ne umeša pokojnik koji bi, eventualno, besan, rasturio sopstvenu sahranu i o tome napisao priču.

Zašto su, u furuni, zajedno sa Sašom, spaljeni i srpski mediji? Posle Tirketa, Tijanić je bio rodonačelnik novinarstva kao umetnosti u kojoj se ni iz čega napravi priča. To je bilo ono zadivljujuće, pogotovo ovde, gde takav dar nije bio usamljen, u kulturi prebogatoj kafanskim umetnicima držanja banke, u kojoj jednaku vrednost imaju Mcluhan i dva deci belog.

Od tada je prošlo godinu dana. Kakva je Srbija i kakvi su mediji od kada je Glavonja pobegao od njih, tako što mu je tako naredilo srce i potom napustilo njegovo izmučeno telo i reklo zbogom njegovom savršeno očuvanom mozgu?

Zašto, posle 12 meseci, stojimo na vrhu planine izgubljenih nada, pristajući da bitišemo kao zatočenici ostrva zvanog Srbija, omeđenog nacionalnim usudom: da je budućnost nadohvat ruke, ali da je ta daljina, od spasenja do naših ruku, oduvek i zauvek taman tolika, da se nikada ne spustimo sa te planine promašenih iluzija i da nikada ne napustimo to ostrvo prokletstva? Taj usud sastoji se u sledećoj dijagnozi naših bolesti. Naime, svaka je smrtonosna.

 

Da li Saša i dalje, dezintegrisan u pepeo, sanja kako na Kosovu ravnom, Radašin konačno pobeđuje Sulejmana, a Javni servis baca u gubitke komercijalne televizije? Saša je, naime, iskreno brinuo da će bez dobrog Javnog servisa sve naše ćerke ličiti na Stoju, a sinovi na zaštićene svedoke. Da li se pokazalo da je bio u pravu? Apsolutno ne! Sve naše ćerke već liče na Mimi Oro koje se pretvaraju u drugarice Grdane. One se voze u „kantrimenu" kao prokletim kolima naše stvarnosti koji juri ka nekom siromašnom dečaku Luki, dok za volanom sedi istetovirani bos i vlasnik noćnog kluba koji nikada neće postati zaštićeni svedok, već ubica sa natprirodnim moćima. Naime, osim što je tip neopevani idiot koji pravi selfi pred ubistvo, on je i neka vrsta zlog Iks-mena: pred njim se mute kamere za nadzor saobraćaja! 


Kao veliki soliter koji se ruši tako što se po pravilima statike u temelje postavi potrebna količina eksploziva, pa potom sledi strašan čin nestanka građevine, koja se urušava sama u sebe, tako je i Saša Tijanić nestao iz naših sećanja kao ogromna tvrđava koja se na nebesima pretvorila u prah i pepeo i smestila - u urnu!

Da li Saša i dalje, dezintegrisan u pepeo, sanja kako na Kosovu ravnom, Radašin konačno pobeđuje Sulejmana, a Javni servis baca u gubitke komercijalne televizije? Saša je, naime, iskreno brinuo da će bez dobrog Javnog servisa sve naše ćerke ličiti na Stoju, a sinovi na zaštićene svedoke. Da li se pokazalo da je bio u pravu? Apsolutno ne! Sve naše ćerke već liče na Mimi Oro koje se pretvaraju u drugarice Grdane. One se voze u „kantrimenu" kao prokletim kolima naše stvarnosti koji juri ka nekom siromašnom dečaku Luki, dok za volanom sedi istetovirani bos i vlasnik noćnog kluba koji nikada neće postati zaštićeni svedok, već ubica sa natprirodnim moćima. Naime, osim što je tip neopevani idiot koji pravi selfi pred ubistvo, on je i neka vrsta zlog Iks-mena: pred njim se mute kamere za nadzor saobraćaja!

Ako se sadašnje tabloidno društvo posmatra kao nos, što podrazumeva da jedna nozdrva predstavlja štampane tabloide, a druga - komercijalne televizije - te se u toj simbolici, kao vrhunski društveni angažman smatra čačkanje nosa, kao simbolični čin upopoznavanja samoga sebe, onda je jasno zašto je Tijanić odlučio da ostane pepeo.

Čak ni on nije bio takav pesimista. Smatrao je, ipak, da će se metafora naše propasti otelotvoriti kao medijska banalizacija, koja će kulminirati konačnim dvobojem Šojića i sultana Sulejmana. Nije, međutim, predvideo oružje u tom mitskom kulturološkom obračunu: Šojić će, umesto topuza, u desnici ruci imati dimljeni batak. Sulejman će, umesto jatagana, mahati „ajfonom šest".

I, gotovo je. Ta grotesknost ne vodi ka jeftinoj komediji, već ka poslednjem stadijumu beznađa, magnetizmu koji naše ćerke i sinove gura u „kantrimena", umesto na univerzitete.

Čak bi Saša bio razočaran i tolikim nedostatkom ironije u njegovom zaboravu. Koliko čujem, Saša se čak nije pretvorio u prvu srpsku Gospu, što je zaista prava šteta, jer bi konačno bio kanonizovan u sveticu! To bi samo nabacilo još jedan sloj na njegovu, ovoga puta novootkrivenu, religioznu crtu karaktera. Sveti Crveni Saša bi, tako, svojom nevidljivom rukom, lečio i nerotkinje!

Ali, ništa ni od toga. Ako je njegova sahrana bila pompezna, gotovo državnička, godišnji parastos je pokazao kako ćemo svi završiti na pepelištu zaborava. Šta bi i inače radio reinkarnirani Tijanić, opkoljen banalnošću, nepismenošću i prostotom? Treba li ovakvim vremenima onakav Tijanić, novinarski revolveraš koji je inaugurisao neodoljivu smesu erudicije, mudroslovlja i krvoločnosti reportera najgorih tračerskih rubrika u kolumnama u kojima se činilo da on razara vlast, a zapravo joj se sve vreme uvlači. I obrnuto. Kada bi se činilo da koketira sa voždovima, on ih je zapravo ukopavao! Ta Tijanićeva spisateljska postmodernistička pucačina, to tarantinijevsko novinarstvo pretvorilo je njegovu pisaću mašinu u kulturološki fenomen daleko važniji od Tijanića i njegovog pisanija.

Na parastos mu je, pored porodice, prijatelja i najbližih kolega, od političara došao samo Vučić. Koliko mi je poznato, dok je jedan od njih dvojice disao, Tijanić je o Vučiću napisao daleko najoštriji tekst, baš u vreme kada je sadašnji vožd bio tek mlađani ministar u vladi Mirka Marjanovića. Ni kasnije se nisu naročito podnosili da bi, eventualno, ispijali zajedno espreso u kafiću Freska.

Kakav srpski apsurd: da sam zao, a nisam, rekao bih kako je bilo sasvim logično da bivši ministar za informisanje, ispoštuje bivšeg ministra za informisanje. Stvar je, međutim, u nečemu drugom, osim iluzije da je Mirko Marjanović, kao Slobin premijer, bio takva faca, da mu u kabinetu sedi prvo nešto stariji Tijanić, kao novinarski vožd, a potom nešto mlađi Vučić, kao budući srpski vožd.

Ne, stari Mirko je bio samo jedan od od običnih Slobinih lutaka. Ali Mirku nije trebao konac, već bi se navijao i plesao sam, po Slobinim taktovima, iako tadašnji vožd nije imao blu-tut da navije svog premijera koji je u to doba ličio na trgovačkog putnika iz doba Andropova, noseći, valjda, kao jedini premijer na svetu, sako sa kratkim rukavima, po modnoj liniji „Kenija"!

Zašto se, dakle, Vučić jedini od političara setio Tijanića? I šta bi mu Tijanić rekao kada bi se, u srpskoj verziji „Terminatora", njegov pepeo integrisao u onog Sašu koga smo poznavali?

Svakako bi najmanje bilo važno koga Saša vidi na mestu direktora Javnog servisa. Najpre bi, onako sujetan, konstatovao kako je dovoljno to što ga se, posle godine odsustvovanja iz ovozemaljskog javnog života, setio glavnokomandujući Srbije, što znači da je, da bi se izbegla gužva na groblju, kroz Acu, kao medium, zapravo došlo 50 odsto Srba.

Razume se, valjda i to, da bi Saša ponudio Vučiću da mu radi kampanju! Ali, mnogo važnije je to da bi ga podsetio kako su obojica do vrha stizali praveći kompromise zbog kojih, svakog jutra, kada se briju, ostajući sami sa sobom, primećuju kako njihova lica crvene, iako nisu u sauni. Ni jedan od njih dvojice, naime, nije uspeo da se suprotstavi idolopoklonstvu i magičnoj privlačnosti diktature.

Tako je Saša na sebe navukao belo odelo i kao Broz, od gotovo dva metra, ušetao u kabinet sekretara šefa partijske organizacije kuće „Politika", tada najveće na opštini Stari Grad. Time je hipik Tijanić pristao na ulogu doktora Fausta, ali će kasniji događaji pokazati da će mladi talentovani novinar za konferencijskim stolom, koji upravlja komunističkom ćelijom najveće Titove medijske imperije u zemlji, ne samo raskinuti brak sa nečastivim, već i da će preuzeti njegovu imovinu i poslove, a naivnog đavolka poslati na biro rada.

Otuda njegova karijera postaje tako munjevita, tako iznenadna i tako tajanstvena. Saša jedno poduže vreme ipak nije odolevao Miri i Slobi. Vučić, na drugoj strani, nije odolevao Vojvodinoj grotesknoj nacionalnoj megalomaniji. Ali Tijanić mnogo ranije, a Aca mnogo kasnije su, sazrevajući, shvatili koliko je visoka cena otkupa sebe od samoga sebe. Sa starenjem, naime, karakter počinje da nadvladava inteligenciju!

Zato je Vučić došao na groblje. Da pita Sašu koji je losion stavljao posle brijanja, jer, koji god da stavlja Vučić, njegovo lice još poprima crvenilo.

Tijanić će mu reći da ne brine i da će mu već smućkati nekakav narodni lek. Od tog istog naroda, koji slepo veruje vođama. Tijanić, naime, do smrti nije mogao da doživi potpuno iskupljenje, da dobije konačni oproštaj. Ne od čitalaca, ne od političara, ne od licemerne javnosti. Tijanić je taj oproštaj tražio od samoga sebe. I samo on zna da li ga je dobio. Zato, zapravo, nikada nismo saznali ko je bio novinar čije je pisanje predstavljalo koktel sastavljen od erudicije i džiberizma, te bi svaki njegov tekst mogao biti pretočen u film. Da li je Saša bio direktor javnog ili tajnog servisa Srbije?

Ja sam uvek verovao u ono drugo. Verovao sam i u to, da je Gigant bio istinski gospodar zemlje i neba, a ne samo mali, siromašni novinar, što je bila maska iza koje se, tako veliki, tako uspešno krio. Ali, pravo za to davala mu je samo jedna, tako mala sitnica. Tijanić je, naime, pisao ko zmaj!

Isto to čini i Vučić. Uništio je opoziciju, većina medija mu jede iz ruke, ali on još nije pronašao svoj mir. Otuda deluje da živi u večitom vanrednom stanju, okružen imaginarnim neprijateljima!

Ali, kao što je to davno shvatio Tijanić, red je da to učini i Vučić. Iako deluje da i dalje satire opoziciju i kroti medije, Vučić zapravo ratuje protiv demona koji ga podsećaju ko je bio nekada. I ta borba će imati neizvestan kraj!

To bi mu rekao Tijanić. To bi rekao i svakome ko u ogledalu pokušava da vidi nekoga drugog.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.