Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Sveto na pjenu od mora

Sud je presudio 22 meseca zatvora. Da li će najpoznatiji Grbljanin koji je učinio gotovo nemoguće i srpsko pleme pretvorio u Montenegrine, doveka ostati zatočenik svojih zabluda, što je daleko strašnija robija od boravka u zatvoru sa dve zvezdice?
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 05/09/2016

Sveto na pjenu od mora

Foto Profimedia

Kako Svetozar Marović provodi zatvorske dane? U krugu porodice. Najpoznatiji balansero balkanske politike, čovek koji je bio u stanju da priča danima, a da ne znate o čemu je reč i da ga pri tom hipnotisano slušate, završio je zatočen, kao prva crnogorska Šeherezada na dvoru Mila Đukanovića. Hoće li njegove priče iz crnogorske hiljadu i jedne noći umilostiviti kralja Mila?

Ali, kada gospodar Brda i Primorja hapsi Svetu, onda to znači da je u Spužu zabravljena gotovo čitava familija Marovića, jer među gorštacima u roleksima, "milost" je nepoznata reč. Tako je od Golog otoka, pa naovamo. Svetozar Marović se vozio tek nekih petnaestak kilometara od zgrade Višeg suda u Podgorici do pritvorske ćelije u Spužu, ali je jedna od najuticajnijih političkih figura poslednje tri decenije, te noći, simbolično putovao čitavu večnost: od vrha Lovćena, do nadmorske visine Budve. Sveto je tih minuta, putovao od vrha do dna. Nije smočio noge u moru, već je umio lice u ćeliji.

Njegov advokat svedoči da za dvadeset i pet godina advokature nije video čoveka koji na hrabriji način i, što bi Crnogorci rekli, muškije, dočekuje policiju koja ga sprovodi u apsanu.

Da li je time jedna balkanska saga zauvek okončana? Da li će najpoznatiji Grbljanin koji je učinio gotovo nemoguće i srpsko pleme pretvorio u Montenegrine, doveka ostati zatočenik svojih zabluda, što je daleko strašnija robija od boravka u zatvoru sa dve zvezdice? Da li će grof od Budve završiti kao grof Monte Kristo ili će osramoćen i prognan, lutati brdima iznad mora, u besprekorno ispeglanom Armanijevom odelu, posmatrajući tirkizno more? Hoće li šampion retorike i erudicije, po kršu tada besediti sam sa sobom ili sa pobunjenicima protiv Mila? Hoće li njegova sudbina postati filmska ili serijska? Hoće li je režirati Kopola ili Mima Karadžić? Da li ćemo gledati "Sveto se ponovo rađa" ili "Sveto na pjeni od mora"?

Kako će čovek koji miri nepomirljivo, sklopiti mir sa samim sobom, kada njegovi najrođeniji, zavisno od milosti, kroz rešetke posmatraju nebo ili stene?

I konačno, da li je hapšenje poslednjeg predsednika Srbije i Crne Gore, konačni kraj sna ili kome, kako kome, o zajedničkoj državi? Da li su konačno isključeni aparati za disanje toj mini-Jugoslaviji, za koju su se, kao mlade socijalističke junoše, u davna vremena, borili i Milo i Momir i Sveta?

Momir Bulatović, koji se prvi javno usprotivio Slobi još 1992. godine, dok su beogradskom voždu Milo i Sveto celivali sliku, ostao je veran Miloševićevoj ideji, Mirinoj ideologiji levice i jugoslovenstvu kao večnom izboru, te sada jedini brkati član crnogorskog rukovodstva porođenog na Žutoj gredi, živi u dobrovoljnom egzilu za sve Crnogorce. Taj grad zove se Beograd.

Iako se čini da nekada i mažoretkinje iz Herceg Novog imaju odlučniji stav od Momira, on je, večno tužnog pogleda, zapravo jedini ostao dosledan Njegošu, još od kada je Sloba, umesto jabuka, u republike i pokrajine izvozio birokratsku revoluciju.

Milo Đukanović je najviše verovao u Slobu i zato ga se najduže i odricao, puštajući za njim skrivenu, mušku, đetičku suzu. Ali kada ga je konačno preboleo, postao je Tito, samo metar viši. Zadobivši američku podršku, koju su momci iz Lenglija najpre ponudili Momiru, ali ih je ovaj, gledajući ih vodnjikavim okicama, herojski odbio, Milu je bilo lako da se učvrsti na Lovćenu i da dobija izbore kako god poželi, u zemlji u kojoj su svi familija. Sve do dolaska Vučića na vlast, njegovi odnosi sa srpskim vladarima mogu se opisati na sledeći način: samo je Slobu voleo, ostale je prezirao. I, to osećanje je bilo obostrano. Sa Đinđićem je prolazio kroz razne faze, ali sa Koštunicom i Tadićem je bio u neformalnom ratnom stanju, koje nisu osećali građani, već krupni kapital, momci s pljosnatim temenima i politički kabineti.

Rekoh, lako se dobijaju izbori u zemlji u kojoj su svi familija. Milo to zna. Zato svi Marovići sada nose prugasta odela, što će Sveti, s obzirom na modne trendove koje je voleo, najmanje teško pasti. Ali, ma kako bile opravdane ili ne optužbe za korupciju i pretvaranje Budve u Kaluđericu, njen apsolutni gospodar, po političkim zakonima koji vladaju od Kamčatke do San Franciska, a naročito ovde, gde obitavamo, ne posmatra sada sunce ili stenje o državnom trošku zbog ogromnog bogatstva koje je stekao.

U jeku šatorske revolucije Demokratskog fronta i Milovog pronatovskog forsaža koji je uključio, učinilo mi se da je obračun sa igračem Svetinog ranga prošao gotovo nezapaženo. Ali i sada mi se javlja da raskol na dvoru cara Mila može biti jedina opasnost za njegovu, možda, doživotnu vladavinu. Ako je taj raskol iniciran spolja, Milo nema šansi i time bi njegov pad bio zaista groteskan. Ali ako je sukob na Lovćenu isključivo stvar podele rada i kapitala unutar dvora, onda će Milo biti još miliji i draži. I vladaće još tako dugo da će od maršala biti prekomandovan u đetičkog Topalovića.

Zašto mi se čini da je Sveto Marović ključni sastojak koji će ili konačno cementirati ili konačno rasturiti tvrđavu Mila Đukanovića?

Njegova sklonost demonstraciji bogatstva čini ga sličnim Milu, ali njegov dosadašnji politički instinkt čini ga bližim Nostradamusu. Tako je Sveto političar koji je otvarao prva vrata Srbiji ka evrointegracijama. Vodio je delegaciju na Solunskom samitu 2003. godine, kada se EU obavezala da će da integriše ceo Balkan. Uveo je Srbiju i Crnu Goru u Savet Evrope, a njegova vlada je prešla prvu stepenicu ka EU, dobivši Studiju o izvodljivosti.

Kao šef državne zajednice, stvari su ipak, kako-tako funkcionisale čitave tri godine, u situaciji kada su sa jedne strane bili Koštunica, Tadić i Dinkić, a sa druge -- Milo! Tu je samo Sveto mogao da obavi posao, a da svi ne završe u kaljuzi bez šansi da ih neko izvuče odande.

To je Sveto. Beskrajno strpljiv političar, koji jezuitski teži kompromisu, jednako kao budvanskom blagu iz skrivenih pećina koje je volšebno slivano na račune porodice Marović. Kao predsednik Skupštine Crne Gore u tri mandata, uspevao je da postigne dogovore između vlasti i opozicije u vreme velikih napetosti. Možda najvažniji kompromis i potez bilo je postizanje deklaracije o građanskom miru u Crnoj Gori na početku bombardovanja NATO-a 1999. godine. To je značilo obavezivanje DPS-a i SNP-a, tada najvećih partija, da nema političkog krljanja dok traje bombardovanje.

Ali, zapravo je njegova ključna politička uloga bila na presudnim predsedničkim izborima u Crnoj Gori 1997. godine, između Mila i Momira. Zapravo je igra bila daleko veća i vodila se između Zapada i Slobe koji su planirali da Crna Gora, u prvoj fazi, postane sigurna kuća za srpsku opoziciju i međunarodni kapital.

Tada je Sveto odigrao možda presudnu ulogu za krunisanje Mila Đukanovića. Momir Bulatović je vodio posle prvog kruga. Milo je bio isuviše nervozan, a naročito zbog načina na koji je vođena kampanja, sve dok Sveto nije preuzeo čitavu operativu na sebe, povezujući konce između primorja i prosrpskog severa. Tako je, između dva izborna kruga, smirio situaciju i Mila, preokrenuvši ljubav Montenegrina na Milovo srce. Tada je malo falilo da čitav put Crne Gore bude drugačiji. Ali tada je i sve prelomljeno. Milo je osvojio 50,8, a Momir 49,2 odsto glasova.

Za nagradu je Sveto dobio upravljanje Budvom, a potom i mini-Jugoslavijom, kada su Srbiju preuzeli dosisti. Svi resursi Budve bili su pod kontrolom Svetine familije, ali je to bila igra na lokalu, suviše sitna za igrača takvog kalibra, koji je jedini uspeo da u doba napada na Dubrovnik stvori krilaticu koja je uspaljivala Crnogorce, tada stopostotno srpske. Ta Svetina parola je glasila:

"Rat za mir!"

Mnogo godina kasnije, samo je Sveto mogao da se zbliži sa hrvatskim premijerom i liderom HDZ-a Ivom Sanaderom, koji je pre Svete, doživeo Svetinu sudbinu. Robijašku, naravno.

Sveto je, zapravo, poslat u Beograd u predvorje odlaska Crne Gore iz zajedničke države, jer je Milo znao da će samo on moći da sprovodi politiku samostalne Crne Gore među terazijskim Crnogorcima, Srbima prve klase, a da takva politika deluje sedativno i civilizovano. Samo je Sveto umesto da zapomaže uz gusle, guslao po čitave dane o evrointegracijama, demokratiji, zajedničkom životu, pomirenju na Balkanu. Samo je Sveto mogao da komanduje zajedničkom Vojskom, a da ne dođe do međusobne pucnjave.

Otuda njegov kraj može biti daleko od zatvorske ćelije, jer, iako se sada čini da je mudrac koji je obožavao lovu i pravio neverovatne hedonističke zabave najverovatnije tuđim novcem, odslužio svoje, on je čovek kome su uhapsili sina, ćerku, brata i još ponešto familije. U zemlji u kojoj se svi znaju, to je jednako neizvesna sudbina, kako za Svetu, tako i za Mila. Naime, jedno je kad hapsiš čoveka, a sasvim drugo kada mu hapsiš čitavu familiju. Ili je to ol-inkluziv ponuda u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala?

Momir Bulatović se već vraća, zagledan u vladarske dvore svoga kuma. Sveto je zagledan u nebo ili stenje. U šta gleda Milo Đukanović? U natalnu ili avio kartu? Ili će pre biti da se prezrivo smeši, kao čovek koji je pokazao da su legende o prijateljstvu, kumstvu i izdaji, stvar poezije koja od muškaraca stvara seka-perse.

 


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



jazz
06.09.2016 - 15:37
Bravo
Svaka čast za članak!
Miloš
06.09.2016 - 19:29
Kakva groteska
Odavno nisam procitao besmisleniji članak. Crna Gora je okupirana kao i Srbija a sveto i milo su samo puki izvrsioci antisrpskih naloga...kad im vreme istekne, a već jeste, ujka sem će pustiti vodu i...
zeljko
09.09.2016 - 18:21
svidja mi se
Groteska je, ali ne mislimo na isto. Kome je ovo lose nek cita blic.