Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Esej

Šta bi bilo od hrvatskih Srba bez rata devedesetih

Skoro bi sigurno i bez rata većina srpskih krajeva opustela do danas. Održali bi se Ravni Kotari i delovi oko auto-puta ka Splitu i oko Plitvica zahvaljujući turizmu, kao i delovi zapadne i istočne Slavonije, posebno oko Vukovara. Međutim, broj Srba u velikim gradovima i u Zagrebu bio bi mnogo veći, kao i njihov uticaj
Piše: Predrag Marković
Datum: 01/03/2016

Šta bi bilo od hrvatskih Srba bez rata devedesetih

Foto: Profimedia

O položaju srpskog naroda u socijalističkoj Hrvatskoj postoji jedan veliki mit. To je priča o tzv. statusu konstitutivnog naroda. Na prvi pogled, Srbi su u SR Hrvatskoj stvarno bili potpuno ravnopravni. Ta republika je svojim Ustavom bila definisana i kao država srpskog naroda, to jest, Srbi nisu bili definisani kao nacionalna manjina, već kao ravnopravni narod sa Hrvatima. U čemu se, međutim, sastojala ta konstitutivnost? Da li su Srbi imali svoje političke predstavnike?

U ZAVNOH-u je za vreme Drugog svetskog rata postojao srpski klub, ali je on nestao bez traga. Nije bilo traga ni bilo kakvoj teritorijalnoj samoupravi Srba. Zanimljivo je da je ideju o srpskoj autonomiji prvi pomenuo hrvatski komunista Đuro Cvijić, i to 1932. godine, u vreme kada su se hrvatski komunisti zalagali za formiranje hrvatske države. Za vreme zasedanja AVNOJ-a u Jajcu je Moša Pijade predložio autonomiju za Srbe u Hrvatskoj. To je, kako kaže Đilas, "potištilo" Tita, ali mu je raspoloženje spasao Ranković, rekavši da Srbi i Hrvati nisu toliko različiti, da bi se svaka opština izdvajala.

Najuglednije vođe srpskog naroda u Hrvatskoj, Brkić, Opačić i Žigić, pohapšeni su sa saradnicima 1950. godine, kao pristalice Staljina koje manipulišu nacionalnim pitanjem, a zapravo su samo tražili bolji materijalni položaj srpskih krajeva u Hrvatskoj. Čak ni oni nisu imali neke političke zahteve.

Srbi jesu u početku bili natprosečno zastupljeni u Partiji, a i u javnoj i tajnoj policiji, ali to ništa nije pomoglo srpskim krajevima u Hrvatskoj. Samo su izazvali omrazu među Hrvatima kao nabeđeni nosioci komunističke represije i dali materijala za hrvatski mit o hegemoniji Srba u doba socijalizma. Pri čemu su se ti Srbi koji su napredovali u komunističkoj nomenklaturi uglavnom sasvim integrisali u hrvatsku politiku. Posle one trojice pomenutih, koji su oterani na Goli otok, nisu imali nikakve primedbe na položaj svog naroda niti su bilo šta tražili za njega. Rado su prihvatali ulogu žandara socijalističkog režima, a da su srpski krajevi stalno siromašili, kako ljudima tako i resursima.

Skoro bi sigurno i bez rata većina srpskih krajeva opustela do danas. Održali bi se Ravni Kotari i delovi oko auto-puta ka Splitu i oko Plitvica zahvaljujući turizmu, kao i delovi zapadne i istočne Slavonije, posebno oko Vukovara. Međutim, broj Srba u velikim gradovima i u Zagrebu bio bi mnogo veći, kao i njihov uticaj. Sa preko 12 odsto stanovnika bi mogli da utiču na hrvatsku politiku, pa da možda, vremenom, i steknu neka nacionalna prava.

Ovaj optimistički scenario ipak nije mnogo verovatan. U razmišljanjima o početku rata devedesetih, mnogi ljudi se povode za raznim Biserkovima i usredsređuju se samo na odgovornost Miloševića i njegovo uspaljivanje krajiških Srba. To je potcenjivački stav prema zemljacima Nikole Tesle jer podrazumeva da su oni bili praznoglavi zombiji kojima je zli čarobnjak iz Beograda oblikovao mozgove, kao da su plastelin. U takvim razmišljanjima se zaboravlja šta su radili Tuđman, Mesić, i ostale dobričine, tolerantni humanisti i branitelji Jugoslavije. Naročito je ovo poslednje paradoksalno, jer se tvrdnjom da je Milošević glavni ili možda jedini razbijač Jugoslavije, zapravo tvrdi da su je Tuđman i drugi branili.

Hrvatskim Srbima je Jugoslavija bila sve. Oni su svoje preživljavanje od ustaškog noža pripisivali Narodnooslobodilačkom pokretu, to jest Partiji i Armiji u vreme socijalizma. Miloševiću su se u početku priklonili jer su verovali da je on zatočnik jugoslovenstva, a ne zbog velikosrpskog projekta. A on je prestao da se zanima za hrvatske Srbe već početkom 1992. godine.

Dakle, šta je Tuđman učinio da umiri hrvatske Srbe? Pitanje je retorsko, jer je odgovor očigledan - ništa. Videli smo kako je Dejvid Kameron pažljivo postupao sa manjinskim Škotima. Sve strane u škotskoj raspravi oko identiteta su bile uzdržane i poštovale su argumente protivnika. Svi argumenti su bili racionalni i promišljeni. Obe strane su razmišljale o razumnim potezima nakon referenduma, u stvari da se indipendistički Škoti, koji su izgubili, ne osete kao potpuni gubitnici. U Hrvatskoj je pak 1990. i 1991. godine podivljala ustašija. Hrvatski publicista jevrejskog porekla Slavko Goldštajn je napisao knjigu "1941: godina koja se vraća". I Srbi u Hrvatskoj su imali sličan dojam. Nezavisna Hrvatska ih je suviše podsećala na NDH. A poverovali su da imaju JNA, ili ono što je ostalo od nje, iza sebe. Kao i Srbiju, kao i Srbe u BiH. U takvoj situaciji, pokušaj da oružjem iznude nekakav bolji status za sebe delovao je kao izlaz.

Da li je bilo drugih izlaza? Čini se da je ustašoidnoj hadezeovskoj vlasti čak odgovarala eskalacija sukoba. Maloumne odluke vrha JNA da se napada Dubrovnik i sravni Vukovar, mesto sa najvišim procentom srpskog stanovništva među većim gradovima Hrvatske, samo su olakšali Tuđmanov državotvorni posao. Divljanje srpskih vojski i paravojski je u očima zapadnog javnog mnjenja od Hrvata napravilo žrtve. Oni su stekli simpatije sveta, a i priču o herojskom žrtvovanju za slobodu, na kojoj će izgraditi patriotsku mitologiju.

Šta je moglo da pođe drugačije? Da li bi Ivica Račan, koji je vodio sumnjivo mlaku izbornu kampanju 1990. godine, uspeo da izbegne rat? Da li bi Jovan Rašković, da ga sami Srbi nisu oterali i da je poživeo, uspeo da postigne kompromis, najverovatnije neku vrstu autonomije? Da li bi se mukotrpnim pregovaranjem sa svetskim centrima moći, umesto oružjem, nešto postiglo? Velike zapadne sile nisu rado gledale na oživljavanje ustaštva. Međutim, početkom devedesetih još ne postoji spoljna politika EU. Odluke, kao ona o referendumima za nezavisnost po republikama SFRJ, donose se na brzinu i nepromišljeno (da li je danas drugačije?). Nemačka se vatreno zalaže za Hrvate, a za Srbe niko, čak ni Rusi. Srbima petokrake na šlemovima i tenkovima (a pogotovo u srcima generala JNA) nisu povećale ugled u očima Zapada. Podrška puču protiv Jeljcina nije blagonaklono primljena u Rusiji.

Kad pomenusmo Rusiju, Srbija je mogla da ne mrdne povodom ostanka svoje brojne manjine u tuđim, manje-više neprijateljskim državama. Posle skoro 25 godina, Rusija je ipak umešana u sukob oko sudbine svoje manjine u istočnoj Ukrajini. Mnogima kod nas se čini da ta kriza liči na stanje u Srpskoj Krajini 1991. godine. Razlika je u tome što zapadne sile rado pomažu antirusku ukrajinsku politiku, dok je pitanje da li bi dale takvu svesrdnu podršku Hrvatskoj. A opet, crnogorsko iskustvo pokazuje kako se srpska manjina može pridaviti i u tišini, uz punu ravnodušnost velikih sila.

Čak je i oružana pobuna mogla da pođe drugačije. Nikome nije jasno šta su Srbima doneli opsada Dubrovnika i rušenje Vukovara. Da li je bilo moguće održati nizak nivo nasilja, kao na početku "balvan revolucije"? Da li bi manje nasilja učinilo prihvatljivijim srpske zahteve za autonomiju? Da li bi Hrvati svakako pregazili srpske enklave ma kako skromne i sa malim zahtevima one bile?

Često smo, u ovim svojim napisima, alternativna istorijska scenarija vezivali za ličnosti. U stvarnom istorijskom usudu nije bilo ličnosti - dovoljno velikih da preusmere istoriju. Takvih nije bilo ni u Zagrebu, ni u Beogradu, ali ni u Vašingtonu, Briselu, Parizu, Londonu i Berlinu. O Kninu da i ne govorimo. 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Gile
23.03.2018 - 13:24
Analiza za 10
Odlicna analiza! Nista ne bih dodao ni oduzeo. Nazalost, sve je tako. Maloumnom politikom smo na kraju dvadesetog veka izgubili gotovo sve.