Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sećanje

Sećanja Vuka Draškovića: Kako je nastala i pobedila koalicija DOS

Neki nisu ni govorili između sebe, a pljuštale su i uvrede. "Sa ovom režimskom slugeranjom neću ni da sedim za istim stolom!", galamio je Čanak na Veselinova. "Ti si za psihijatriju!", sledio je odgovor. Nenad Čanak je napustio sastanak, ali sam ga stigao i umolio da se vrati. I Perišić je hteo da ode. Trajković je osoran prema Koraću, Korać i Čanak prema Koštunici. "Šta će on ovde?", upire Čanak prstom i na Dušana Mihajlovića. Stišavam buru, mirim ih i molim da svak svakome oprosti sve. "Prvi put sam upoznao takvog Vuka", izjaviće Čanak nakon sastanka
Piše Vuk Drašković
Datum: 19/07/2016

Sećanja Vuka Draškovića: Kako je nastala i pobedila koalicija DOS

Foto Profimedia

Krajem decembra 1999, pokrenuh priču o savezu protiv režima svih i svakog u opoziciji. Bez procenata, bez cenkanja, bez sujeta, bez ikakvih uslova. Da nas sve pomiri i okupi zajednička borba protiv državnog terorizma. SPO, Savez za promene, DSS, Novu demokratiju, Vojvođansku ligu, Seljačku stranku, nastajuću partiju generala Momčila Perišića, stranku Nebojše Čovića, sve i svakoga.

Pošto sam, rekoh te večeri, krstio i Depos i Zajedno, koaliciji ću, i treći put, dati ime. Predložiću ostalima da sastanak bude održan u prostorijama SPO, 10. januara 2000, i da se nazovemo Demokratska opozicija Srbije, skraćeno DOS.

Došli su svi, sem Zorana Đinđića. Vojislav Koštunica, Dragoljub Mićunović, Dušan Mihajlović, Rasim Ljajić, Žarko Korać, Vladan Batić, Momčilo Perišić, Nenad Čanak, Vuk Obradović, Mile Isakov, Jožef Kasa, Dragan Veselinov, Momčilo Trajković i vladika raško-prizrenski Artemije.

Neki nisu ni govorili između sebe, a pljuštale su i uvrede. "Sa ovom režimskom slugeranjom neću ni da sedim za istim stolom!", galamio je Čanak na Veselinova. "Ti si za psihijatriju!", sledio je odgovor. Nenad Čanak je napustio sastanak, ali sam ga stigao i umolio da se vrati. I Perišić je hteo da ode. Trajković je osoran prema Koraću, Korać i Čanak prema Koštunici. "Šta će on ovde?", upire Čanak prstom i na Dušana Mihajlovića. Stišavam buru, mirim ih i molim da svak svakome oprosti sve. "Prvi put sam upoznao takvog Vuka", izjaviće Čanak nakon sastanka.

Kad je, napokon, posle pet sati žučne rasprave, razgovor priveden kraju i usaglašena svaka reč "Sporazuma o zajedničkoj strategiji borbe za vanredne demokratske izbore", zapelo je oko samih potpisa. Lideri koji se nisu međusobno podnosili, a odbili su i da se na sastanku rukuju i pomire, nisu hteli ni da im potpisi budu zajedno ispod teksta dogovorenog Sporazuma. Rešio sam to predlogom da se potpišu tri Sporazuma i da ih ja, naknadno, spojim spajalicom. Vojislav Koštunica je, da bi potpisao, zatražio saglasnost svog Glavnog odbora! Duže od dvadeset minuta, umoljavao sam Koštunicu, gotovo ga i preklinjao. Ostali su čekali i gunđali. Tek krštenom DOS-u, pretila je opasnost da izdahne pri porođaju njegovih majki, a vest o krahu Sporazuma neko je, iz te sale, prosledio i novinarima koji su dežurali u svečanoj sali Starog dvora. Koštunica je popustio i potpisao. Podstakoh aplauz svih i odosmo na konferenciju za štampu.

Tog 10. januara 2000. godine, ljudi čije sam potpise spajao spajalicom, postali su, a da to tada nisu mogli ni pomisliti, nova vlast u državi, a Vojislav Koštunica je, potpisom ispod Sporazuma, potpisao odluku o svom izboru za predsednika Jugoslavije. U isti mah, tog 10. januara, ja sam potpisao presudu o političkom ubistvu i svoje partije i sebe. Tako je ispalo. Iz bitke u koju smo tada krenuli zajedno, svi oni i njihove stranke vratiće se pod pobedničkim zastavama, a SPO i ja na nosilima.

Uveče, 10. januara, svrati kod mene Dušan Mihajlović. Čestita mi na "istorijskom sastanku". Sva opozicija je pod jednim barjakom i sva opozicija je, napokon, masakr na Ibarskoj magistrali nazvala organizovanim zločinom, a Miloševićevu vladavinu kao državni terorizam, priča on, dok je u kući. Sa njim je i Radivoje Lazarević. Šta i kako dalje? - o tome ne priča.

- Ti si, Vučino, danas završio posao - reče mi u dvorištu, a i tada polušapatom. - Nisam smeo unutra, jer sve slušaju, ali ti moraš odmah da bežiš iz Srbije! - zaledi me svojim savetom. - Ujedinio si nas, režim označio kao teroristički, zakazali smo i demonstracije kao pritisak naroda da se raspišu izbori. Sve što si hteo, danas si i postigao. Zato, odmah, beži!

- Zašto, čoveče?

- Sve i ako se premišljao oko toga da li da dovrši svoj zločin sa Ibarske, ona i on su danas odlučili da te ubiju, i to što pre! Spremi se u najvećoj tajnosti i pravo u Ameriku. Oni će te čuvati, deluj otuda. I vrati se na lovorikama, kao pobednik!

- Kao kukavica! - odgovorih mu. - Vi svi da budete junaci i ostanete u Srbiji, a ja da bežim. Nikada!

- Dok si ti živ, i mi ćemo biti zaštićeni. Oni će tražiti samo tvoju glavu i, tek ako je skinu, krenuće i po naše glave. Završio si posao i beži!...

Često ću razmišljati o tom razgovoru, i prepričavati ga mnogima, ali kada bude prekasno.

 

(***)

Milošević je uzvratio upadom policije u prostorije Studija B i najbrutalnijim premlaćivanjem ljudi koji su demonstrirali protiv okupacije poslednjeg elektronskog glasila slobode. Hiljade ljudi, 15. maja, na Ravnoj gori, kliče: "Ustanak, ustanak!", a taj poziv odjekuje i u centru Beograda, na mitingu DOS-a, nekoliko dana kasnije.

Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i ja, letimo u Moskvu, na susret sa ministrom spoljnih poslova Igorom Ivanovim. Nije nas primio. Miloševićev ambasador i brat imao je dragu vest za predsednika i brata. Nas trojica osećali smo se jadno, a ja i dodatno zabrinuto.

Svi momci iz mog novog obezbeđenja, koje sam bio odabrao posle ubistva Zvonka, Gage i Vučka, pohapšeni su na beogradskom aerodromu, pri mom povratku iz Moskve i strpani u zatvor zbog "nedozvoljenog nošenja oružja". Pišem "pri mom povratku", jer su se Koštunica i Đinđić vratili dan ranije. Bio sam ogoljen, bez ikakve zaštite.

Dobih anonimnu poruku koja mi je presekla dah. Posle sahrane Boška Peroševića, u Novom Sadu, ona i on su pili kafu sa šefom Službe Radomirom Markovićem. Čovek koji ih je posluživao, upravo im je unosio neko piće, kada je ona kazala da "bradato čudovište mora biti hitno likvidirano"! Taj poslužitelj je procenio da se to odnosilo na mene i javio "nekome" ko će naći načina da budem upozoren. Sklonio sam se u Budvu...

Verujem da su oči, koje su me, u avionu za Budvu, pri prolasku pored mog sedišta, ošinule kao svoj plen, bile oči jednog od ubica. Onda sam pomislio da telo ispod polučetvrtaste glave pripada nekom pijancu ili mamurnom kockaru. Danas verujem kako verujem, jer znam ono što tada nisam znao.

Da dođem u Budvu, u svoj stan, čekali su me odmah posle Ibarske magistrale. Po naredbi generala Radomira Markovića, tamo su otputovali agenti Službe iz Beograda, tajno mi snimili stan iz svih uglova, sve prilaze i prečice za bekstvo posle obavljenog posla. Album sa fotografijama predali su Milanu Radonjiću - Medi, on Radomiru Markoviću, a on Mirjani Marković. Zbog nečeg nezadovoljni, ili jasnoćom slika ili pomanjkanjem još nekih detalja, ponovo su istu ekipu poslali u Budvu, po novi i bolji album za planiranu akciju.

Bežeći od njih iz Beograda, makar na koji dan predaha, išao sam pravo ka jazbini zločinaca. Uselili su se u stan jednog kriminalca iz Zemuna, koji je bio u blizini mog stana, i tu me, po smenama, čekali. Kad sam, 12. juna, ušao u avion za Tivat, ubice su već bile u Budvi. Onaj čije sam oči zapazio u avionu, išao je da im se pridruži. Njima ili njihovoj posebnoj ekipi, smeštenoj u kasarni Vojske Jugoslavije, u Kumboru kod Tivta. Po dogovoru Slobodana Miloševića i načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića, atentatori će, vojnim sanitetskim vozilom, biti odvezeni u tu kasarnu, a odatle vojnim helikopterom u Srbiju...

Pisao sam teze o taktici i strategiji DOS-a, u predstojećim danima i sedmicama. Pod naslovom "Šta i kako dalje", želeo sam da to bude neka vrsta manifesta i građanima Srbije, i policiji, i vojsci, i svakom prijatelju u svetu...

 

Jedva uspevam da dođem do Zorana Đinđića. Prišao sam mu ispred zgrade na Andrićevom vencu, kad je razgovarao sa buljukom novinara. - Zašto ne hapsite Radomira Markovića, nego je i dalje šef Službe? - Pitaj Koštunicu. On ga štiti. - A Legija? - On je OK


Bližila se ponoć 15. juna, kada sam sklonio rukopis sa stola i rešio da večeram. Krišku hleba, dva parčeta sira "zdenka" i jogurt. Uključih i televizor, igralo se prvenstvo Evrope u fudbalu. Vrata koja vode na terasu - širom otvorena. Usred jela, ne znam zašto, ja ih zatvorim, ali tako da, zbog svežeg vazduha, ostanu otvorena. Zatvorim, naime, samo spoljne drvene žaluzine, kako ih zovu u Primorju, sa šupljikavim otvorima, a ne i unutrašnja vrata sa ključem u bravi.

Koji minut nakon što sam seo za sto i nastavio da jedem, začuh neki prasak i osetih kao da me nešto ujede za levo uvo!

Atentat! - pomislih u trenu i, odavno već na susret sa smrću pripravan, odmah se bacih na pod. Tada, dok sam padao, začuh novi pucanj. Kao da sam zmija, uvijao sam se na keramičkim pločicama i, praćen novim hicima, naglim trzajem izbacio telo preko tri stepenika, na gornju platformu, u trpezariju. Ležeći iza velikog betonskog stuba, u kome je odžak, poželeh da vidim hoću li ih videti dok pucaju, pa malo izvirih iz zaklona. Oganj mi, u taj mah, opeče desnu slepoočnicu i snažno poteče krv. Još su pucali, a ja sam mislio da će, udarcem noge, polomiti one drvene i tanke žaluzine i ući u stan.

- Dodaj mi pištolj! - viknem na sav glas, navodeći atentatore na pomisao da nisam sam i da, na gornjem spratu, ima nekoga.

Prestaše pucnji... Čujem samo nečije korake koji se udaljavaju.

Krvav i puzeći natraške, dovučem se do izlaznih vrata, otključam ih i bacim se pred, samo dva metra udaljena, vrata suseda Slobodana Lukića. Ona, srećom, otvorena...

- Maro, daj mi telefon - kažem joj, a ona me gleda i vrišti. Umače peškir u rakiju i nastoji da mi zaustavi krv iz desne slepoočnice i levog uva koje je probušeno.

- Upravo su pucali na mene, blokirajte Budvu! - telefoniram policiji.

- Dano, dobro sam i ne veruj ako čuješ da sam ubijen! - kažem supruzi. - Evo me kod komšija Slobe i Mare, dva metka su mi okrznula glavu, ali dobro sam!

- Kad je to bilo? Gde, gde? - udari ona u plač.

- Pre dva minuta, u našem stanu. Ne sekiraj se, ne paniči, sve je u redu...

Policijskim kolima, koja brzo stigoše, odlazim u budvanski Dom zdravlja, a odatle u Kotor, u bolnicu, da mi zašiju dugačku poderotinu od kuršuma...

Oko stana rasporediše dvadeset policajaca pod oružjem. Tu će stražariti mesecima, sve dok ne odem iz Budve. Postao sam najčuvaniji kućni pritvorenik u Evropi.

Javljaju mi se stotine ljudi, ali niko od lidera DOS-a. Pozvao je samo Žarko Korać. Dobijam telegrame osude zločina od Igora Ivanova, Jorgosa Papandreua, Konstantina Micotakisa, Dore Bakojani, Romana Prodija, Madlen Olbrajt, Havijera Solane, Dimitrija Rupela, iz Jelisejske palate, iz Ujedinjenih nacija... Iz Beograda mi, međutim, nema ko da piše. Moji politički prijatelji iz koalicije DOS ne osuđuju atentatore nego mene!

- Srpska opozicija ne može ništa da uradi, jer je razbijaju Vuk Drašković i SPO - izjavljuje Vesna Pešić.

- Žalim zbog oružanog napada na Draškovića, ali to je sudbina onih koji su pravili dogovore sa režimom - kaže Nenad Čanak.

- Vuk Drašković je doživeo privatnu nesreću. On nema pravo da je koristi u političke svrhe i to ne treba da bude razlog za neko novo političko okupljanje - izjavljuje Vojislav Koštunica.

- Saosećamo sa Vukom, ali lideri opozicije kreću u izbornu kampanju - kaže Vladan Batić.

- Istraživanja pokazuju da je udružena opozicija u prednosti i bez SPO - kaže analitičar Srbobran Branković.

- Očekujem brze nalaze crnogorskih istražnih organa, tim pre što kruže razne verzije i glasine o tom događaju - kaže Zoran Đinđić...

Te "razne verzije i glasine", bile su atentat posle atentata. Beogradom i Srbijom razneta je vest da sam, u momentu "pucnjave", u stanu bio sa novinarkom Mirjanom Bobić Mojsilović, da sam sa njom već duže od godinu dana, da smo dobili i dete, i da je moja supruga u Budvu poslala svoje ljude, da nas zaplaše. Od uva do uva, krenula je i priča da sam odavno teško oboleo i, u očajanju, potegao oružje na sebe. Po trećima, izrežirao sam atentat iz političkih razloga, da bih podigao svoj "rejting" i na zajedničkim izbornim listama DOS-a dobio što veći procenat za SPO.

Sve te "razne verzije" poricale su postojanje atentata, ističući da je "apsolutno nemoguće" da profesionalni teroristi države, sa razdaljine manje od tri metra, ispale osam metaka, od kojih metu pogađaju samo dva, oba u glavu, a žrtva preživi i bude "malo ogrebana"! Šta god da je u pitanju, lepa novinarka ili nešto drugo, u očima naroda postajao sam moralna nakaza i čudovište. Tek posle tri godine, kad atentatori i organizatori atentata budu u zatvoru, čak i mnogi moji prijatelji priznaće mi da u istinitost atentata nisu verovali!

"Vuk je čudo, on vidi metke i hvata metke!" Ovu rugalicu stranke Miloševićeve supruge ponavljala je gotovo cela Srbija.

"Šta bi danas nekome Vukova glava, koja više ni njemu ne treba", izjavljuje Tanjugu književnik Momir Vojvodić, a novine prenose na udarnim stranama.

 

(***)

Nestao Ivan Stambolić! Nije se vratio iz svoje redovne šetnje u Košutnjaku, a specijalne jedinice policije pretražuju šumu! - javljao je Tanjug. Ministar Ivan Marković, portparol partije Mirjane Marković, nema ni predstavu gde bi mogao biti bivši predsednik Srbije. "Pitajte Ivanovu ženu, možda ona zna", odgovara on novinarima.

"Služba zna gde je Ivan, ona ga je kidnapovala i, verovatno, ubila!", uzvraćam iz svog budvanskog pritvora, ali bilo čemu što kažem u Srbiji veruju još samo poneki "slepci". Vernici Službe, a takvi su bili u ogromnoj većini, istraživali su Ivanove tajne veze sa ženama, greške u poslovanju banke koju je vodio, njegove spone sa stranim službama i mafijom. A pričalo se i pisalo i to da je pobegao u Sloveniju, jer je saznao da će biti uhapšen posle izbora i sigurne Miloševićeve pobede na izborima.

Za sve to vreme, dok je Srbija halapljivo grizla mamce njegovih dželata, Ivan Stambolić je, u sedećem položaju, bio u šumi, u grobu bez grobne oznake, u koji je gurnut istoga dana kada je "nekud otišao iz šetnje". Kidnapovali su ga isti oni zlikovci koji su bili na Ibarskoj magistrali i u Budvi, po istom nalogu, i kombijem sa Magistrale odvezli u planinu, tamo mu pucali u potiljak, bacili ga u iskopanu jamu i posuli živim krečom!

Serijski i vrhovni ubica sa slašću je slušao raporte potčinjenih. Ivan je mrtav, a Vuk i više nego mrtav. SPO je u agoniji. DOS nam po ranama sipa jod. Srbija je zasuta pamfletima o pljački Beograda, izdaji koalicije Zajedno, saradnji sa Miloševićem, lažnim atentatom u Budvi...

 

(***)

Glasači u Srbiji, 24. septembra 2000, potopiše Srpski pokret obnove. Deset godina najmoćnija stranka opozicije dobila je manje od 250.000 glasova i osvojila samo jedan poslanički mandat u Skupštini Jugoslavije. Lista DOS-a, rođenog 10. januara te godine u prostorijama SPO, naplastila je milion i po glasova, a Vojislav Koštunica gotovo čitav milion više od toga. Koštunica je bio prvi, Milošević drugi, a "naš čovek" Vojislav Mihailović daleko, daleko iza njih, sa jadnih 130.000 glasova. Slobodan Milošević je poražen, a čamac SPO se prevrnuo.

Milošević se još uzdao u drugi izborni krug, koji je bio zakazan, i u svoj eskadron smrti pod crvenim kapama, koji je, 5. oktobra, poslao na demonstrante pred Skupštinom. Legija i njegovi teroristi već su, međutim, bili našli svoje nove pokrovitelje i rešili da im pobednički DOS bude otirač za njihove krvave tragove. Tako su Miloševiću ostala još samo dva užeta za spas. Trupe generala Nebojše Pavkovića i Rusija. Kao i Radomir Marković i Legija, general Pavković je našao nove poslodavce, a Rusija je ćutala.

- Vuče, dragi moj prijatelju, kaži mi da li je gospodin Koštunica u prvom krugu osvojio više od pedeset odsto glasova? - zove me iz Moskve ministar Igor Ivanov.

U budvanskom stanu, sa mnom je bila dopisnica "Tajmsa" Desa Trevesan. Prema podacima svih stranaka, Koštunica je bio nadmoćno ispred Miloševića, ali mu je, ipak, za pobedu u prvom krugu nedostajalo nešto glasova.

- Uveravam te, Igore, da je Koštunica pobedio već u prvom krugu i drugi krug, koji hoće Milošević, nasilje je nad izbornom voljom građana Srbije! - odgovorih Ivanovu. - Moja stranka je poražena, ali istina je istina...

Te večeri, slučajno ili ne, i malom mojom zaslugom ili ne, Slobodan Milošević se predao, a Igor Ivanov je doputovao u Beograd na razgovor i sa pobednikom i sa pobeđenim.

Sutradan, i ja sam se vratio u Beograd. Posle stotinu i petnaest dana prinudnog izgnanstva i kućnog pritvora, opet sam bio u Srbiji.

 

(***)

Jedva uspevam da dođem do Zorana Đinđića. Prišao sam mu ispred zgrade na Andrićevom vencu, kad je razgovarao sa buljukom novinara.

- Zašto ne hapsite Radomira Markovića, nego je i dalje šef Službe?

- Pitaj Koštunicu. On ga štiti.

- A Legija?

- On je OK.

Praćen sam bio prezirom nepoznatih momaka oko Đinđića, ali i novinara i snimatelja koji su podanički gledali u izbornog pobednika i budućeg premijera. Pešice se zaputih ka sedištu SPO u Knez Mihailovoj. Sam. Na zgradi Gradske skupštine, zastava koalicije DOS. Čim su ušli u tu zgradu, pobednici su iz nje isterali petnaestak srpskih i stranih velemajstora, koji su igrali memorijalni turnir sećanja na ubijenog šahovskog majstora FIDE Veselina Boškovića. Zastave DOS-a, one male, nose i autobusi i trolejbusi Gradskog saobraćajnog. Koštunica i DOS na svim plakatima. Pobednički barjak nosi i grupa studenata, koja nekud maršira. Samo jedan čovek, kod "Ruskog cara", zaustavi se da mi pruži ruku i da me pozdravi...

 

(***)

Na sastanak sa liderima DOS-a, koji je sazvao predsednik Srbije Milan Milutinović, dolazi i novi "vrhovni komandant" Vojislav Koštunica. Prisustvujem i ja, jer je SPO u Republičkoj skupštini još imao 45 poslanika. Zahtevam smenu i hapšenje Radomira Markovića. Za smenu me podržava i Zoran Đinđić.

- Da, da... aha, da, razumem, ali moramo voditi računa o kontinuitetu, legalizmu i stabilnosti države - kaže Koštunica. - Ne smemo obezglaviti Službu i Vojsku, na jugu Srbije je pobuna albanskih terorista!

Novi šef države tvrdo se postavlja i prema mom zahtevu da se iz zatvora pusti Vladimir Nikolić, koga je Služba bezbednosti kidnapovala uoči masakra na Ibarskoj magistrali.

- Ne znam, videću, Rade Marković kaže da tu nije sve čisto - kaže Koštunica.

Za oslobađanje Nikolića zalaže se i Milan Milutinović. Ako se Koštunica sa tim slaže, on će odmah potpisati ukaz o pomilovanju. O hapšenju atentatora iz Budve niko neće ni da razgovara. Nema "valjanih dokaza".

Dokaza da je komandant Jedinice za specijalne operacije "narodni heroj" ima napretek. Mediji demokratske Srbije, koja je konačno pobedila, dive se Miloradu Lukoviću Ulemeku Legiji i slave ga. On i njegovi hrabri borci odbili su da pucaju u narod pred Skupštinom. Kao prave patriote, prešli su na stranu demonstranata i ljubili ruke prisutnih sveštenika!

Slušam Legiju na oslobođenim i demokratskim televizijama. Razmeće se svojim patriotskim postupkom od 5. oktobra. Priča kako se i gde sreo sa Đinđićem i sa njim se o svemu dogovorio. Srbija, govori on, nema takve div-junake kao što su momci iz njegove jedinice. Himna im je "Hriste Bože, raspeti i sveti". Oni su branioci Srpstva. Oni mlate šiptarske teroriste u Bujanovcu i Preševu. Tamo je, priča Legija, i general Nebojša Pavković. Otadžbina je iznad svega.

Slavni komandant priča iz dana u dan, ali Srbija ne može da vidi lice svog heroja i oslobodioca. Legija ne da kamerama da ga slikaju. Dovoljan je samo njegov glas. Zato što je skroman, deluje da je tajnovit i uobražen. Nije on ni jedno ni drugo. Naprosto, ne voli da se slika. Razume on da narod želi da ga vidi, da ga opipa i zagrli, ali on je vojnik, uvek na strani Otadžbine i u njenoj službi...

Pre 5. oktobra, po krvave naloge smrti Legija je odlazio kod Slobodana Miloševića. Posle 5. oktobra i demokratskog preokreta, Legija je Legiji izdavao naloge o likvidacijama, a sami vrh nove vlasti odlazio mu je na noge i na poklonjenje.

 

(***)

Nikada neću saznati zbog čega je Zoran Đinđić, sve do poslednjeg sata svoga života, u meni tražio svog neprijatelja. Slao sam mu stotine poruka da se vidimo i popričamo, da mu predočim nalaze naše istrage protiv Legije i njegove razbojničke trupe, naivno pomišljajući da on, ponešto, nije znao. Prozivao sam ga i javno, mogu reći i optuživao, zbog tih zagrljaja. Želeo sam da mi on pomogne u privođenju pravdi ubica, i ništa više. Želeo sam da, time, i ja pomognem njemu, da izađe iz te opasne mreže, da ga podržim i ohrabrim. Političku slavu mu nisam osporavao, ali ni opraštao i prećutkivao kombinacije i lavirinte sa zločincima. Sa onima koji će ga i ubiti na stepeništu Vlade, kukavički, iz zasede...

Pobeda ili poraz? To je, izgleda, zavisilo i od odnosa pobednika prema zločinima pobeđenih. Slava je pripala onima koji su prihvatili zločine kao vrlinu, a zločince kao heroje i anđele. Bes i prezir Srbije pogodili su one koji nisu hteli ni takvu pobedu ni takvu Srbiju.

Na republičkim decembarskim izborima 2000, već polomljeni SPO, Srbija je bacila u jamu.

Živeo DOS! Živeo Legija! Sa tim poklicima, Srbija je proslavljala Novu godinu, prvu u demokratiji i slobodi.

- Ne znam šta je naš veći istorijski trijumf: da li poraz Miloševića ili slom Srpskog pokreta obnove?! - pitao se Zoran Đinđić, uoči te Nove godine.


Ukupno komentara: 13



Sva polja su obavezna.



Ana
20.07.2016 - 14:17
Zaborav
Dobro je čuti sećanja onih koji znaju više od nas običnih posmatrača. Lako je bilo gledati sa strane. Trebalo je sa ovako sujetnim liderima pobediti Miloševića. Zato ga suštinski nisu ni pobedili nego se utalili sa njegovima. Zato je Vuk tragični lik čiji glas ostaje da vapi u ovoj našoj pustinji.
desanka
20.07.2016 - 14:17
istina
Sve sto je Vuk Draskovic napisao apsolutna je istina energija naroda koja je bila je uzalud potrosena od strane DOS jer je narod trazio kraj komunistickog nacina vladavine a DOS je smenio samo milosevica a sistem vlasti je ostao isti dugo je kostunica na celu db ostavio radeta markovica kako je izjavio sam kostunica cuvao je kontinuitet sa bivsom vlascu djidjic je slavio legiju kao heroja a taj legija je bio ucesnik u atentatu na Vuka Dradkovica na ibarskoj magistrali kao i u ubistvu stabolica pa i mnoga druga ubistva sto ce kasnije potvrditi ucrstvovanjem i u ubistvu premjera Zorana Djindjica odmah se preko tv ekrana od strane ministra policije o legiji recena istina da je ucestvovao u atentatu na Vuka Draskovica u ubistbu stabolica i da je pripadnik kriminalnog zemunskog klana pa postavljam pitanje kada se to znalo zasto legija nije bio optuzen ranije i ko ga je stitio da bi se sve ovo doznalo i mnogo toga mora da se otvore tajna dosijeja i izvrsi lustracija Bravo Vuce vi jedini imate hrabrosti da kazete istinu zato ima nas koji vam verujemo i imace nas sve vise i vise ..
bivsi spo
20.07.2016 - 14:17
zasto
sve je to istina ali kao sto su Vuce izdali tebe tako si i ti izdao nas!!!....za godinu dana iz Spo je iskljuceno desetine clanova,samo zato sto su imali neke nove ideje i hteli da SPO vrate na stare staza slave.To se nije svidelo Ziki Gojkovicu,Vladi Jelicu .... jer bi to direktno ugrozilo njihove pozicije u vrhu stranke.mnogi od nas su razgovarali sa tobom i trazili tvoju zastitu...nisi ni prstom mrdnuo,izdao si nas Vuce,neka ti je prosto.........
Саша Митровић
20.07.2016 - 15:53
Вук = истина
Нисмо ни свесни колика је Вук људска величина...громада... За разлику од већине горе поменутих он је човек...
Nikša
20.07.2016 - 15:54
DEŽA VU
Jedino je tu dobro... što ti mržnja nije pobedila razum, Vuče. Možda ne toliko zbog tebe, nego više zbog nas, tvojih apostola, koji smo te... onako opijeni, tada izdali. Ali sve je to već negde viđeno.
Rosuljac
20.07.2016 - 18:31
zivi svedok
Mogu potpisati svaku rec. Svedok sam svega sto se dogsđalo u to vreme i bio sam svestan namere DOS-a da stvori utisak da nema alternative. Kada su uspeli u tome put je bio slobodsn za veliku prevaru. Znam da sam pogresio glasajuci za DOS ali je vecina clanova SPO-a to ucinila verujuci da cini dobro Srbiji. Prevara je uspela a na vlast su doveli i rehabilitovali one protiv kojih su se navodno borili.
Nikola Popovic
20.07.2016 - 18:31
Bravo!!!!
Procitao sam tekst u jednom dahu sa istim zadovoljstvom kao kada sam citao njegove romane. Direktni sam ucesnik svih ovih dogadjaja i Vukov saborac od samog nastanka SPO-a. Mogu potvrditi svaku napisanu rec i garantovati za njenu tacnost. Stvoren je utisak u to vreme da postoje samo dve opcije i da bi glas dat nekom drugom u tom momentu,je bacen glas. Mnogi clanovi i simpatizeri SPO-a su se pokolebali i glasali za DOS i KOstunicu a sta smo izglasali, vrlo brzo smo videli u praksi. Na kraju krajeva i sam Vuk je dovoljno rekao ovim tekstom.
Никола Савић
20.07.2016 - 18:31
Вук говори истину!
Као непосредни учесник борбе против Милошевићевог режимо,, сведочим да су Ђинђић и остали ДОС-овци мрзели СПО више него Милошевића! Ми СПО-овци, желели смо промену система и отварање тајних досијеа ДБ, а Ђинђић, и остали из ДОС-а, желели су, шминкање комунизма. На несрећу Србије, тада су они победили!
Vjekoslav
20.07.2016 - 18:31
Slom
Srbija je dozivela slom bez lustracije
misirac
20.07.2016 - 18:31
ISTINA
Sušta istina kakvu samo Vuk može da kazuje,bravoo
Zorica
21.07.2016 - 12:41
Otvoriti tajne dosijee udbea
Otvoriti tajne dosijee udbe, pa ce se izmedju ostalog videti da je SPO, bio i ostao vera- borac za Kraljevinu Srbiju, na Zapadu! A, stranke tadasnjeg DOS-a, bile su i ostale, ono drugo, da ne kazem, sta!
nema veze
23.07.2016 - 13:14
nevezano za tekst
ovih dana se naveliko pise o rehabilitaciji stepinca, a na kraju hrvatski sud ga je \"oslobodio\"i zbog toga su presretni..medjutim,mnogi izjednacuju stepinca i drazu mihajlovica.bilo bi dobro cuti vukovo misljenje...,
Dule
22.10.2016 - 20:54
Poruka
Znao je Sloba da će doći još veće zlo posle njega, ljudi koji su devastirali ovu državu bili su vođeni upravo Vukom i likovima sličnim njemu. Strani agent, čovek sa zadatkom, Sorošev pijun i tako dalje, sve su to etikete koje su prikladne njemu koje sa godinama sve više liče na istinu. I nekako mi je bilo žao tog lika, za mene je Vuk bio idealista, ozbiljan igrač, shvatao sam ga kao nekoga ko stvarno želi promenu, ali kada je ipak ta njegova sila došla na vlast, više shvatam Slobu, a ovog mi je sve manje žao. Mislim da je zaslužio, i da ima previše sreće.