Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

"Oluja" i ukleti vetrovi: Dan kada su nestali Srbi

Uzaludno je govoriti o pravdi, istini i pomirenju. Jer, da je drugačije, veliki svet bi svojim mehanizmima naterao Zagreb da vrati tih 250.000 ljudi izbeglih u "Oluji" i oko 150.000 Srba, izbeglih iz velikih gradova Hrvatske, pre "Oluje". Tada bih verovao da stvar nije producirana kao balkanski blokbaster, sa dva legionarska pobratima, Gotovinom i Legijom, koji su vodili vojske, paravojske, službe i plavuše
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 03/08/2016

"Oluja" i ukleti vetrovi: Dan kada su nestali Srbi

Foto Profimedia

Hoće li se u Kninu jesti jagnjetina i piti vino, kao na Tiberijevom dvoru, dok će se šibenski biskup Ante Ivas njihati u ritmu ustaških hevi-metal naricaljki Marka Perkovića Thompsona? Hoće li biskup plesati, tapšati i smejati se glavnoj kulturno-umetničkoj zvezdi državne proslave?

Branitelji će horski pevati i jednu od pesama koju je biskup Ivas napisao za svog prijatelja Thompsona, a ako se u Svetoj stolici poradi na formalnostima, sa neba će svetkovinu u Kninskoj tvrđavi posmatrati sveti Alojzije Stepinac. Mada, mislim da je za tu spiritualnu seansu ipak kasno. Ali, kao što bi rekao drug Stari - ništa nas ne sme iznenaditi.

Voleo bih da preterujem, te da se opisi obeležavanja "Oluje" razumeju kao ironično preterivanje koje traje satima i ne menja ton, poput džezerskih improvizacija Čarlija Parkera. Ali, nažalost, biće tu masovnih pijanstava, klicanja Anti Paveliću, a biskup će se klatiti na dan kada je oko 250.000 Srba proterano iz Hrvatske, čime je okončan plan da se Hrvatska etnički očisti.

Dogodi se i neki hepening na Jelačić placu, gde zagrebačka verzija žena u crnom, možda čak i njihova ispostava, razvije velike tkanine i transparente. Žele žene da kažu: Bilo je tu i mrtvih.

I bilo je zaista tako, kada sam bio novinarski klinac. Dežurao sam na naplatnoj rampi i posmatrao nepreglednu kolonu Srba koji su se posle "Oluje" povlačili traktorima na auto-putu. Te IMT mašine pokazale su se kao najveći spasioci Srba. Da je bilo traktorske industrije u vreme Arsenija Čarnojevića, danas bi nas bilo trideset miliona. Teglili su traktori te ljude i ono osnovno što su pokupili, u operaciji koju zvanični Zagreb naziva Danom pobjede i domovinske zahvalnosti, pa Danom branitelja, i konačno, vojno-redarstvenom akcijom, kojom je Franjo Tuđman omogućio večni spokoj Anti Paveliću i oreol Alojziju Stepincu. Srbi su, posle tog avgusta 1995. godine, svedeni na statističku grešku. 

Malo toga sam razumeo te 1995. godine, kada su mi porodice sa traktora pričale kako ih je, dok su bežali u koloni, granatirala hrvatska avijacija. Ali ta priča se pričala sama. Sloba i Tuđman su postigli dil. Iz Hrvatske će nestati Srbi, u zamenu za podelu Bosne. Kakva ironija. Ono što nije uspeo Pavelić sistemom logora smrti, od Jasenovca, Gospića, Jadovna i Paga, potpomognut nemačkim nacistima, uspeo je nekadašnji Titov general, koji je obnovio vodviljski bečki sjaj i paradiranje, koje mnogo više pristaje opereti ili balkanskoj seljačkoj aristokratiji, koju je lakonski parodirao Krleža.

Kako je, zaista, uspelo prevejanom starom lupežu da sprovede svoj plan, kada su u njegovoj uniformisanoj bulumenti brigadirske činove dobijali i intimni prijatelji generalisimusove kćeri, poput Ćire Blaževića ili Branka Mikše, pa je na istom ukazu o unapređenjima, visoki vojni strateg postao i kćerkin ginekolog Velimir Šimunić? I sekretarica ministra odbrane Šuška, s fenomenalnim nogama, unapređena je u pukovnicu, koju je posle oteo Ante Gotovina, pa se s njom nastanio na Srebrnjaku, u nizu vila s vrtovima, koje pripadaju vojskovođama domovinskog rata.

Ali apsurdnost zločina u kom su Srbi očišćeni jeste taj što je operaciju "Oluja" vodio seoski kavgadžija Ante Gotovina, muževno-četvrtasti strateg koji je do stvaranja neovisne Hrvatske, kao vrhunac svoje vojničke karijere, dospeo do čina legionarskog potkaplara.

Ovde zapravo dolazim do suštine, do biti stvari koje su se događale devedesetih godina, valjda je to bio prošli vek... U Legiji stranaca, Ante Gotovina upoznaje beogradskog kriminalca Milorada Ulemeka Legiju, koji je takođe dogurao do stratega sa oznakama kaplara. Ili je možda bio podnarednik? Gotovina i Legija, dva blizanca naše propasti, izašla su, zapravo, ispod istog kopir-aparata, jer, gle čuda, sastaju se 1991. godine u centru Zagreba, svesni da dobijaju prekomande na različitim stranama nišana.

Ali to su prevejani igrači, obučavani godinama u najsofisticiranijim kampovima za školovanje hipnotizera, koji su imali da ubede Srbe i Hrvate da je građanski rat zapravo običan strip, gde caruju avanturisti i junaci bez mane i straha, kao što je to bio i kapetan Dragan, još jedan plaćenik sa romansiranom biografijom, pa su svi na okupu išli u akcije, osvajali utvrđenja i plavuše, snajperska gnezda i vile u mirnim predgrađima, obavezno u blizini šume.

To legionarsko bratstvo i jedinstvo, taj savez dripaca nikada nije narušen, a Gotovina i Legija su više puta, s lažnim pasošima u džepu i činovima hrvatskog generala i pukovnika srpske tajne službe, krstarili po regionu, od Ljubljane do Makedonije, s kordunaškim akcentom koji su doveli do savršenstva, obilazeći svoje partnere iz Afrike i balkanske partnere u poslovima s naftom, narkoticima, oružjem i cigaretama.

Taj ugovor između države i đavolovih pucača nigde i nikada se ne zavodi. Ali, niti su Hrvatska i Srbija bile ozbiljne države, niti su nam krimosi naši nasušni kandidati za Mensu. Kada takvi partneri sklope dil, onda heroji, poput igrački transformera, postaju narko-dileri i petrolejski magnati, snimaju autobiografske dokumentarce, daju intervjue, postaju članovi izbora za mis, učestvuju u privatizacijama, postaju pukovnici i generali, žive u dvorcima, žene se pevaljkama, plove jahtama. Dakle, sve ono što je bilo izvan zakona, posakrivano po budžacima, izlazi na površinu i veruje da se svet konačno okrenuo naopačke i da je dno sada na vrhu, a elita na dnu. I tako i bi.

Da li su Tuđman i Sloba mogli da smisle takav plan ili im je on samo dostavljen u fasciklama, sa novim junacima koji su već bili brendirani kao turbo-folk zvezde užasa koji je usledio? Razume se da nisu, kao što je teško poverovati da je Gotovina, koji nije umeo da sabere dva razlomka, bio taj veliki kompjuter koji je u delo sproveo plan preseljenja jednog naroda, događaj koji je u svetskim medijima spinovan kao konačno oslobađanje Hrvatske od agresora.

U ovoj bajci, nedostaje samo jedan odgovor. Šta je to tako magnetski ukleto u Gotovini, Legiji i ostalim revolverašima iz balkanskih krvavih vesterna, mahom propalih đaka, zbog kojih su i takvi mozgovi, poput Slobe i Đinđića, paktirali s njima, a Koštunica poverovao da su crvene beretke pod ratnom opremom, na auto-putu, zapravo lekari koji idu u vizitu bornim kolima.

Čime to zrači Gotovina koji očarava redom hrvatske premijere i predsednice, te im klecaju noge čim ga ugledaju, poput Legije, na čiju je predaju došao ceo državni vrh Srbije?

Kada pronađemo taj odgovor, onda više neće biti potrebe da nam ti atentatori i plaćenici opet prosipaju patriotske fraze i dele lekcije, nude izbavljenje i prodaje cigle, već će, kao pošteni vampir Sava Savanović, ostati u ćeliji kao nemi fosili iz doba gangrene, spakovani u herbarijum, da bi ih po potrebi, kad opet poludimo, još jednom oživeli, nabacili im beli čaršav preko glave i pustili ih da opet prave štetu po laboratoriji.

Ali Srbija ipak pravi otklon od takve politike. Legija čami u zatvoru, dok Hrvatska ostaje zarobljena u okovima sopstvene zablude da je etničko čišćenje koje su sproveli general-konobari, ostvarenje tisućuljetnjeg sna.

U ono doba, kada sam pravio reportaže o ljudima na traktorima, nisam razumeo ništa. Sada je jasno da je teško zamisliti kako je plan o eliminaciji Srba iz Hrvatske skovan u vodviljskom kabinetu Franje Tuđmana. On i generalštabno ugostiteljsko osoblje, unapređeno u heroje, bili su junaci ratne rijaliti dramaturgije velikih producenata, koji su u Beogradu formirali sličnu farmu.

Otuda je uzaludno govoriti o pravdi, istini i pomirenju, jer, da je drugačije, veliki svet bi svojim mehanizmima naterao Zagreb da vrati tih 250.000 ljudi izbeglih u "Oluji" i oko 150.000 Srba, izbeglih iz velikih gradova Hrvatske, pre "Oluje". Tada bih verovao da stvar nije producirana kao balkanski blokbaster, sa dva legionarska pobratima koji su vodili vojske, paravojske, službe i plavuše.

Da je veliki svet poštovao zakone i logiku, avnojevske granice koje su uspostavljene kao geopolitička dogma posle raspada Jugoslavije, razume se, na osnovu crteža Titovih geometara, podrazumevale su da Srbi budu i konstitutivan narod u Hrvatskoj. Ali Hrvatskoj je tada bilo dozvoljeno da uzima one delove Titovih ustavnih rešenja koja joj odgovaraju teritorijalno, a da precrtava zakone istog tog ustava, kada treba izbaciti Srbe ne samo sa tog papira, kao najvišeg pravnog akta, već i sa teritorije Republike Hrvatske. Iz tog papira, iz te zemlje i sećanja, nestala je i Aleksandra Zec. Imala je 12 godina...

Otuda su takva vremena stvorila i Tomislava Merčepa, kao dokaz antidarvinističke teorije: da se od čoveka postaje majmun. Merčep je pre rata bio šef građevinskog odseka u tvornici Borovo. Završio je višu građevinsku, radio kao poslovođa, vozio reno 4 i započeo da gradi prizemnu kuću. Ali, kada se porodila nova stranka HDZ i kada je general Franjo objavio da se čist hrvatski vazduh nalazi samo u čistim, hrvatskim limenkama, koji će se potom proširiti na celu Hrvatsku samo ako punim plućima više ne dišu Srbi, počinje ratna karijera Merčepa i njegovih klonova na srpskoj strani. Kada u Borovu naselju izbija srpsko-hrvatski rat, na početku je Merčep bio sitna riba, ali je, čim su započeli okršaji po selima, postao jedan od hadezeovih poglavica.

On za Vukovar, Glavaš za Osijek. Potom Merčep odlazi u Zagreb, s bagrom ubica, kojima se pridružuju lički dobrovoljci, nekoliko krimosa iz Zaboka, a pristupa im i vlasnik cirkusa s dresiranim medvedima, romski Hrvat Stipe Manđarelo. Osnivaju zloglasni logor - Pakračku poljanu - gde je, po srpskim izvorima ubijeno 250 ljudi, a po hrvatskim - šest.

Ali, Pakračka poljana ili kasnije Velesajam, njihova zagrebačka podružnica, bile su tek baze Merčepovaca. Odatle su izlazili u lov na bogate Srbe u Zagrebu. Jedan od njih je bio mesar Mihajlo Zec. Veletrgovac mesom, koji je snabdevao zagrebačku tržnicu Dolac, obavljao je te poslove u dosluhu s policijom, koja je kontrolisala taj najunosniji posao u gradu. Jedan od danas bogatijih Hrvata, prema pisanju Denisa Kuljiša, želeo je da preuzme taj posao i angažovao je Merčepovce da likvidiraju čitavu porodicu Zec. Plaćenici otimaju porodicu i likvidiraju ih na Sljemenu automatskim oružjem. Pucaju u malu Aleksandru i njenu majku Mariju. Aleksandra je imala 12 godina i molila je da je ne ustrele. Oca Mihajla su ubili u stanu.

Slučaj Zec bio bi tek sporedna epizoda u ratu i pohoda merčepovaca na Srbe i njihovu imovinu u pozadini, ali je postao simbol stradanja Srba u Hrvatskoj, jer je policija pohapsila bagru ubica na Velesajmu, sačinila izveštaj, pošto je cirkuzant, stara policijska drukara Manđarelo, odmah propevao. Zapravo nije došlo do koordinacije lokalne policije i novih, paravojnih snaga, što se ispravilo kada su Merčepovci izvedeni pred sud, pa su odmah oslobođeni, jer navodno u istrazi nisu imali advokata.

Ali je taj tip, Merčep, koji je, poput Arkana, mazio tigra na fotografijama, u mafijaškoj konfederaciji nove Hrvatske služio kao vođa velike bande, sposoban da u nekom pokušaju autoritarnog puča, okupi batinaše, zastraši mase... Kako bi za tu rolu dobio društvenu verifikaciju, postao je i šef Udruženja hrvatskih dragovoljaca Domovinskog rata.

Ti dragovoljci, zajedno sa biskupom, njihaće se uz Thompsonove rifove na obeležavanju "Oluje". Koga je briga za porodicu Zec? Koga je briga za raštrkane Srbe iz traktorske kolone?

I kakva je budućnost srpsko-hrvatskih odnosa? Zapravo se u toj, naizgled zlokobnoj budućnosti, krije mogućnost razumnog dogovora. Na srpskoj strani na vlasti je inaugurisan Aleksandar Vučić, čovek svestan kako je, u pionirskim danima, učestvovao u tom krvavom vodvilju, ponavljajući mantre o svetim srpskim zemljama, zapadnim granicama i ideologiji srpskog nacionalizma, čije je zlatno pravilo: tamo dokle smo hteli da stignemo, tamo više nema Srba.

Vučić isuviše dobro zna da tamo daleko, gde samo retki starci i starice žive bez struje, nade i samo ponekog sećanja da su Srbi, više ne dopire distributivni lanac za prodaju sabranih dela Vojislava Šešelja.

Da, ovo je Balkan. I zato samo fotoroboti arhetipskih neprijatelja, mogu približiti dva naroda. Nisu li, uostalom, uvodne sekvence tog pomirenja načinili desničarski premijeri, Sanader i Koštunica?

Šta će, u međuvremenu, raditi general-konobari?

Emigriraće negde na Karibe, gde će sa penzionisanim momcima iz Legije i ostalim plaćenicima odigrati barbut, a zatim pozvati kao ugalj crnog kaplara, da im smućka još jedan koktel od votke smirnof i red bula.

Zapravo će ubijati vreme. Ti desperadosi smatraju da dan, kada će opet oživeti mitove, nikada nije ni tamo, ni tako daleko. Nikada zapravo ne znaš kad će zaduvati ukleti vetar na ovoj vetrometini i doneti novu oluju.


*Originalna verzija teksta objavljena u Nedeljniku povodom 20-godišnjice "Oluje"


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



neko od onih 150000 ,izbeglih iz velikih gradova Hrvatske
04.08.2016 - 15:46
sve receno
odlican 5
Bezimena
06.08.2017 - 17:22
Zaboravljeni pocetak istine
Necu ja puno, zanimljiv tekst, vjerovatno je bilo ubojstva nevinih Srba i meni je osobno zao svake nevine zrtve. Medjutim. Autor teksta zaboravlja najvazniju stvar... Srbi su poceli rat. Srbi su prvi ubili. Srbi su postavili barikade. Svega toga ne bi bilo da Srbi nisu zapoceli rat. Hrvatska se branila. Nema dalje. Da su Hrvati htjeli dio Srbije pripojiti Hrvatskoj balvan revolucijom, bi li autor isto pisao?
Z
11.08.2017 - 11:14
Srbiji srpsko Hrvatskoj hrvatsko
Ja vas potpuno razumijem. Razumijem i podržavam stav da je Kosovo srpsko i da je tu bio centar srpstva i da su se tu krunisali srpski kraljevi. Apsolutno je nepravedno i neooravdano da vam to netko oduzme kao što su učinili. Suosjećam s vama s nadom da pokažete barem malo razumjevanja za Knin koji je isto tako bio glavni grad Hrvatske gdje su se krunisali hrvatski kraljevi. Za vrijeme turskih osvajanja Srbi kao izbjeglice naseljavaju Krajinu i onda 90te nam kažu nije to vaše i protjeruju 150 000 nesrba s tih područja. Kada su 95te ta područja vraćena u HR većina ljudi je to dočekala s olakšanjem isto kao što bi bilo i u Srbiji da sada vojnički vrati Kosovo pa makar većina problematičnih Kosovara pobjegne. Ako ste me razumjeli ovo napisah sa željom o međusobnom razumjevanju i izbjegavanju ikakvih nasilja.