Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Kako promeniti svet?

Zavičajni Muzej Zemuna, taj rekorder među Beogradskim uhapšenim ustanovama kulture, i dalje je bezbedno pod ključem. Guli Muzej polako svoju kaznu, a stariji čovek koji nadgleda njeno izvršenje, izgleda kao da sam ga probudio iz dubokog sna, ne zna o čemu govorim kad pitam kad će otvaranje
Piše: Milan Radonjić
Datum: 04/10/2016

Kada sticajem okolnosti napraviš pun krug i shvatiš da si ponovo na početku, a da je svrhovitost opisane vremensko-prostorne putanje veoma upitna, utešno deluje misao da se neki put sve promeni da bi sve ostalo isto, a da se neke stvari verovatno nikada neće promeniti. Kao rupe od gelera na fasadi doma Časnih sestara u Zemunskom parku iz Aprilskog rata, ili ožiljci od boginja na tvom čelu.

- Hvaljen Isus! -vičem sa bicikla u pokretu i sam začuđen radošću u sopstvenom glasu i gotovo jednovremenom odjeku koji spremno stiže od bakice u crnoj odori i sa belom maramom preko glave.

Uvek sam se pitao zašto pravoslavne monahinje nemaju to cool belo maramče i zašto su uvek razbacane po nekim planinčinama i najnepristupačnijim vukojebinama, umesto da budu tu u gradu. Zar ne bi bilo bolje da su nam malo bliže. Možda bi bili makar malo saosećajniji i nežniji jedni prema drugima. Sećam se kako su iste takve tete pomogle mom komšiji Malom Željku kada je klinac pao na glavu sa rakete na igralištu u Parku.

Umesto njih mi smo krajem osamdesetih pored škole (koja takođe beše u Parku) imali jednog drusnog i napaljenog monaha, budućeg Vladiku SPC, koji će nas pre podne nutkati bombonama, dok je svoje sirote čtece i saslužitelje nudio drugim delikatesima.

- I Marija! - smeje se ali sam svestan da tu možda već malo preterujem sa ekumenskom revnošću.

Ipak odgovara iako sasvim tiho, pa nastavlja sitnim i odlučnim korakom kojim sestre milosnice tako dugo, ne računajući toksične devedesete, hodaju sa jednog na drugi kraj parka od crkve Sv Roka do samostana Sv. Antuna i dalje do one crkve kod pijace kojoj se ne sećam imena.

Zavičajni Muzej Zemuna, taj rekorder među Beogradskim uhapšenim ustanovama kulture, i dalje je bezbedno pod ključem. Guli Muzej polako svoju kaznu, a stariji čovek koji nadgleda njeno izvršenje, izgleda kao da sam ga probudio iz dubokog sna, ne zna o čemu govorim kad pitam kad će otvaranje. Ej brate gospođo, kako se to sad moderno kaže u mom starom kraju.

Poduprti balkoni u Glavnoj. Hotel Central je hazard za pešake, kao i Komanda vazduhoplovstva. Na stanici kod rahmetli Robne kuće Beograd, moja nastavnica istorije iz osnovne izlazi iz autobusa. Ista. Lice joj je skoro nepromenjeno, kao i kaput od kamilje dlake. Jedino joj se u koraku sada prepoznaje staračka ukočenost, dok blago pocupkuje u hodu. Mogu samo da naslutim kako današnja mladež, a o vlasti i da ne govorim, izgleda toj Partizanki i do ludila ponosnoj Ličanki koja se nikada nije zasitila da nas čupa za zulufe i isteruje sa časova zbog majci sa preslikačima Britanskih Punk bendova. Čak je i bezazleni U2 za nju predstavljao samo najava druge generacije ustaša koji neumitno dolaze.

Speaking of Partizani & ustaše, na primer: Goran Milić. Sa Papskim dostojanstvom reče taj čovek pre nekog vremena kako je problem u tome što mladi danas ne napuštaju na vreme roditeljske domove. Kaže: Svet ne menjaju oni koji idu od tate i mame u tridesetoj. Bog te tvoj, pa on je sve vreme u poslu promene Sveta, a ja to tek sad saznajem. Da je vičan menjanju zastava, znam međutim pouzdano.

Poslednji put kada sam ga gledao na TV, beše to u 2004 Zagrebu, dok je vodio vikend dnevnik na HRT i sa svojstvenim guštom u glasu govorio o tome kako je neka zabit u Bosni, najistočnija tačka na kojoj se vernici krste na ispravan način, i to mu je onda bila bitna vest.

Sada su mu informativne emisije opet drugačije, ali rekoh li da se često sve promeni da sve ostane isto. Tako ovaj vrli poslanik javne reči nije zaboravio dar od ondašnje RT Beograd u vidu komfornog stana u centru. Preti tužbom ako mu se ne vrati. Pripao mu je po pravu i pravdi u ono nestvarno daleko vreme kada su ljudi kao on, i mnogi gori od njega, dobijali stanove od firmi u kojima su radili. Da u njima žive. Besplatno.

Dakle socijalizam za mene i slobodno tržište za sve ostale, ili u Ime Oca i Sina i Svetih Nekretnina, što bi rekla ekipa iz rahmetli Feral Tribjuna.

A možda je u pitanju samo moje pogrešno mišljenje. Kažu mi svi treba da se popravim, da revidiram stav i izbrišem iz sećanja sve ono zbog čega sam pravo na svoj stan direktno povezivao sa nekom vrstom prevare ili nasilja. To priznajem nije dobro. Pa ipak to je moje jedino iskustvo, nemam drugo. Treba dakle zaboraviti sve one bakice koje su tolikim vucibatinama dale potpise da uzapte sve zajedničke prostorije i naruže valjda svaki pristojan krov i fasadu u ovom gradu, sve one prijatelje koji su ostali bez novca kupujući već više puta prodate stanove, radikalsko krčmljenje kvadrata kod Arene u Vladi Srbije pred bombardovanje 1999, na guvernesu Jorgovanku kojoj Telekom uredno otplaćuje gajbu, dr Zlatibora koji za budzašto kupuje nekretnine od stare ekipe iz Šilerove, Bgd na H2O...

Ili su pak u pravu Prudon i Bakunjin. Nacije su imaginarni konstrukti, svako vlasništvo je krađa a najveći prevarant je onaj koji je prvi ogradio parče zemlje i ubedio druge da sada ono zaista pripada samo njemu. Možda upravo takvu promenu Sveta ima na umu i naš vrli Mr. Milich?

Sumnjam, oh sumnjam.

Svet koji su nam ostavili pun je đubreta, odbačenih zastava, potrošenih ideja i ljudi.

A možda misli na svet koji personifikuje njegov prezimenjak u Kjubrikovom nedovršenom remek delu Eyes Wide Shut, u interpretaciji Radeta Šerbedžije. Znate, onaj lik što se brine što naglo gubi kosu dok uz maske i ogrtače bogatim mušterijama iznajmljuje i sopstvenu ćerku.

 

 

Tekst je prethodno objavljen na stranici autora na platformi Moj Nedeljnik


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.