Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Isis Unveiled

Umesto osuda, ograda i prezira, čovečanstvo pred sobom imamo samo jedan pravi izbor: Da pokuša da ukine rat, pre nego što rat ukine čovečanstvo
Piše: Milan Radonjić
Datum: 04/10/2016

Isis Unveiled

Bilo je to u prošli petak. Negde oko dva sata posle podne pregrejani vagon beovoza bez i jednog slobodnog mesta za sedenje tek što je napustio stanicu Novi Beograd i lagano nastavljao ka Zemunu, a ja sam u mislima već bio za kompjuterom i u skype razgovoru sa mojom sagovornicom, Lidijom Vilson sa Univerziteta u Oksfordu. Ona je deo međunarodnog tima eksperata koji intervjuiše zarobljene teroriste ISIS širom sveta. Nedavno je po prvi put bila na Kosovu. Očekivao sam kombinaciju Suzan Sarandon iz Dead Man Walking i Džodi Foster u Silence of the Lambs...

-Biće to dobra priča, - mislio sam... tu je element drame - nekima od njih zaista preti smrtna kazna - ali u kombinaciji sa jasnoćom i objektivnošću naučnog metoda.

Da je njena priča zaista sjajna uveriće se uskoro čitaoci Nedeljnika, ali za ovu konkretnu koja je sada na vašim ekranima, bitnija je mini-drama što će uslediti u tih par kilometara koje je voz trebalo da pređe do stanice Tošin Bunar.

Zbog neprospavane prethodne noći i vrućine, a razliku od većine putnika koji su imali još dosta da se voze i spokojno zurili u svoje smartphonove ili kunjali, plašio sam se da ne zaspim i promašim svoju stanicu. Primećujem čoveka, za nijansu tamnije puti, srednjih godina. Nešto u vezi njega je neprikladno, iako je sasvim u granicama socijalno prihvatljivog izgleda. Možda zbog tih pantalona i džempera koji su ukazivali da definitivno ne prati savete Nade Macure i po toj pasjoj vrućini uopšte se ne oblači slojevito:

-A nema ni flašicu sa vodom...

No nešto drugo je čudno u vezi njega. Zbog nečega on ne pripada tu. Autsajder je, ali ne na način da je propalica ili beskućnik. Nemiran je, osvrće se, kao da nešto ili nekoga traži. Na njegovom licu vidim neku duboko utisnutu stravu, bes pomešan sa razočarenjem, nagoveštaj panike u očima. U rukama mu sasvim nova kesa sa logotipom VIP Mobile operatera. Opet se osvrće. Gleda okolo ne zaustavljajući pogled ni na čemu. Onda shvatam.

On nešto traži ali ne spolja. Treba mu hrabrost, za neku odluku.

Najednom odlučno kreće napred ka vratima vagona, ali umesto da prođe on ih zatvara u jednom snažnom pokretu. Zatim se oslanja o njih leđima. Sada je licem okrenut ka vagonu. Na njemu nema nikakvog izraza, gleda nekuda gore kao da traži savet ili da se obraća nekome važnijem od svakog pojedinca. Zatim spušta desnu ruku u VIP Mobile kesu. Tamo je zadržava dovoljno dugo da meni kroz glavu prođe nekoliko sekvenci iz akcione holivudske b produkcije. Ruka je i dalje u kesi a on počinje da govori glasno. Na arapskom.

Ruka napušta kesu.

U njoj karton, sa ispisanim rečima na srpskom:

Ja sam iz Sirije. Došao sam u Beograd sa porodicom. Spavamo na ulici. Molim vas da mi pomognete koliko možete...

Sve je to potrajalo nekoliko sekundi, ali... poznat je fenomen da osećaj protoka vremena ume da bude vrlo subjektivan i elastičan. A tih par trenutaka je potrajalo. Bar za mene. Nisam siguran da su drugi ljudi uopšte nešto primetili, sem da taj prosjak govori nekim nepoznatim jezikom. Možda je mene priprema za taj intervju ubacila u neki poseban mod.

Ne znam da li je još neko osetio kao da u tih par sekundi svi treba jedni drugima da objasnimo kako je ovaj čovek dospeo na ivicu, zašto mora da prosi za život, a zatim i kako mu vratiti dostojanstvo, egzistenciju, koren i šansu da nešto započne iznova.

Previše, previše kratko vreme za takav poduhvat.

Priznajem, pomislio sam u jednom momentu da ćemo u tom vagonu čuti jedan „malo drugačiji" govor, da će se njegova ruka iz plastične kese pojaviti sa nečim mnogo manje bezazlenim od kartona na kome je ispisana mala istorija njegovog jada. Svi ti zgaženi životi, vekovno nasilje i uvek nove nepravde koje na Bliskom Istoku stalno sustižu i zatrpavaju one stare.

Taj čovek ima pred sobom izbor. Ili da nastavi da prosi i zameni čast za život. Ili da je sačuva i izgubi sve drugo. Mnogi drugi sa sudbinama poput njegove, ostali su u Siriji i Iraku i odabrali ovo drugo. I to kako kaže sagovornica Nedeljnika ne nužno zato što žele da uspostave Kalifat i šerijatske zakone, već zato što su poverovali da imaju šansu da se bore za svoje dostojanstvo.

Ko od nas sme da ih osudi zbog jednog ili drugog izbora?

Umesto osuda, ograda i prezira, čovečanstvo pred sobom imamo samo jedan pravi izbor: Da pokuša da ukine rat, pre nego što rat ukine čovečanstvo.

To naravno deluje kao utopija, potraga za nemogućim, pokušaj da se zaviri iza Izidinog vela. A opet možda je za početak tog „čuda" potrebno samo malo volje da se zaista razumeju motivi ljudi sasvim nalik na nas same, zbog kojih se oni odriču sopstvenih života i postaju sposobni da čine čudovišne stvari drugima. Jer ne žele da preživljavaju proseći milostinju. Empatija nije isto što i simpatija...

 

 

Tekst je prethodno objavljen na stranici autora na platformi Moj Nedeljnik


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.