Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Igor Koruga povodom Bitefa: Kad već nema love, hajde bar onda da delimo "love"

Igor Koruga bavi se savremenim plesom i praksom. Na Bitefu je ove godine prisutan u dve predstave: "Samo moje" je njegovo autorsko delo u saradnji sa Anom Dubljević, dok je u predstavi "Sloboda je najjača kapitalistička reč" autor scenskog pokreta. Programski uređuje Bitef polifoniju
Datum: 26/09/2016

Igor Koruga povodom Bitefa: Kad već nema love, hajde bar onda da delimo "love"

Koliko ti znači što si deo glavnog programa Bitefa ove godine ?

Zaista sam uzbuđen, a ponekad, čini mi se, i zbunjen. Bitef je poslednjih petnaestak godina u različitim periodima bio važan i presudan deo mog umetničkog razvoja (kroz učešće u pratećim programima festivala, gledanje i analiziranje predstava itd). Ali nisam imao prilike da budem deo te osvetljene scenske strane rampe Bitefa.

Ukoliko ste plesač i koreograf sa nezavisne plesne scene - dakle "freelance" umetnik koji svesno odabira da samostalno radi honorarno po projektima i gradi sopstvenu mrežu saradnika - institucionalna vidljivost/prepoznatljivost vašeg rada u lokalnom umetničkom okruženju ne odvija se nekim jasnim utemeljenim putem, kao što je to slučaj sa akterima dramskog/pozorišnog sveta. Ovo je posledica višedecenijskog nedostatka adekvatne infrastrukture, edukacije, kontinuiranog finansiranja i drugih neophodnih uslova za opstanak i razvoj domaće scene savremenog plesa. Zbog toga je učešće na ovogodišnjem Bitefu za mene od izuzetnog značaja, zbog čega osećam odgovornost da svoj rad predstavim u najboljem svetlu: kroz autorsku predstavu "Samo moje" sa ko-autorkom i koreografkinjom Anom Dubljević; zatim, koreografski rad u predstavi "Sloboda je najskuplja kapitalistička reč" dramskih spisateljica Maje Pelević i Olge Dimitrijević; i konačno, kroz programsko uređenje 17. Bitef Polifonije, što mi je posebno važno, jer sam ušao u pozorište i ples baš kao "dete Polifonije".

Naravno, odgovornost nikako ne isključuje dobar provod i zabavu. A to je uz Anu, Maju, Olgu, ili kompozitorku Anju Đorđević i dramskog pisca Milana Markovića, koji takođe predstavljaju svoje radove na ovogodišnjem glavnom programu, uvek zagarantovano. Višeglasnost i kritičnost sa čašicom humora - ključne su odlike nezavisne kulturno-umetničke scene Srbije.

 

Na polju savremenog plesa, mnoge stvari se menjaju u poslednjih nekoliko godina. Savremena plesna scena postala je vidljiva. Šta misliš da je tu presudno ?

Koliko je savremena plesna scena postala vidljiva, na žalost i dalje je veoma diskutabilno. Jer se pokreće pitanje na koje se prakse tačno misli kada kažemo "savremeni ples"? Ako govorimo o vaninstitucionalnim/nezavisnim plesnim praksama, koje se vezuju npr. za rad umetnika i radnika u kulturi okupljenih oko organizacije Stanica Servis za savremeni ples u Beogradu (koja je producirala predstavu "Samo moje"), mogu da zaključim da je poslednjih petnaest godina diskontinuitet u njihovoj vidljivosti postao njihov jedini kontinuitet. Spram brojnih društveno-političkih i ekonomskih nestabilnosti naše zemlje, grade se i nestabilne tj. nejasne politike javnih ustanova kulture, u kojima se svake godine novac državnog budžeta (pogotovu za savremeni ples) partikularno preraspodeljuje: ili ulaganjem samo u produkciju umetničkih radova, ili ulaganjem samo u kulturne programe (na žalost ne i u edukaciju) - al nikada u sve domene ravnomerno, zarad razvoja plesa na celokupnom planu.

Tako je npr. ove godine na konkursu Ministarstva kulture za finansiranje projekata iz savremenog stvaralaštva u oblasti plesa, suprotno u odnosu na prethodne dve godine, onemogućeno skoro svim akterima nezavisne plesne scene (individuama, organizacijama, plesnim kompanijama i sl) da realizuju svoje plesne produkcije tokom naredne pozorišne sezone. Jedan od osnovnih kriterijuma za procenu samog umetničkog i kulturnog rada bila je njihova tržišna profitabilnost, kao i tzv. "donji limiti" za finansiranje u visinama koje mogu realizovati samo organizacije čiji infrastrukturni i finansijski uslovi to dozvoljavaju.

Stanica je "dobro prošla" podrškom za jedan festivalski i jedan edukativni program (ne i za umetničke radove), sa kojima je poslednjih deset godina, u izuzetno neizvesnim i nestabilnim okolnostima, nudila i gradila kvalitetan kulturno-umetnički kapital Srbije i pratila aktuelne tokove u svetu. Zato ostaje diskutabilno zbog čega se lokalna kulturna politika, kao i sama kulturna scena Srbije, grade poništavanjem umetničkog rada tri generacije domaćih koreografa i plesača, ili podsticanjem kulture da pređe na tržište?

 

Koliko dugo i na koji način ste pripremali projekat "Samo moje"?

Predstava "Samo moje" nastala je iz umetničkog istraživanja od godinu i po dana. Kao već uigran tim, Ana i ja baziramo naša istraživanja uglavnom na čitanju i dubokom analiziranju teme kojom želimo da se bavimo, i na prikupljanu različitih materijala (literature, videa, slika, umetničkih radova koji se bave sličnim temama) relevantnih za temu i rad. Tema predstave tiče se "negativnih osećanja" (kao što su apatija, letargija, depresija, anskioznost, pregorenje, tuga, ćorsokak itd) kao nezanemarljivih odlika današnjeg života kapitalističkog društva.

Tretirali smo ova osećanja pre kao društvene i kulturološke označitelje današnjeg poretka, nego kao lična i privatna medicinska stanja pojedinca. Kako su snaga, uspeh, kompetitivnost, samo-ostvarenje i individualizam nametnute vrednosti današnjeg neoliberalnog društva koje svi "moramo" da dostignemo, svaka slabost ili manifestacija negativnih osećanja u takvim okvirima leče se kroz iste takve vrednosti (osobito kroz zapadnjačku psihoterapeutsku kulturu). A usled sve većeg izbegavanja odgovornosti države prema socijalnoj zaštiti građana, naši emocionalni životi ostaju primorani da se sami za sebe nose sa takvim teretom koji se samo uvećava. Zato "Samo moje" podržava javno i kolektivno priznavanje ovakvih osećanja kao potencijalno polazište za stvaranje novih oblika zajedništva i društveno-političnog delovanja.

Neophodno je komunicirati sa drugima naše različite potrebe i na taj način brinuti jedni o drugima. Samo tako se neka društvena promena može uspostaviti. Ključnu podršku u istraživanju imali smo od naše višegodišnje saradnice i članice tima, producentkinje Ksenije Đurović. Ona je na sve načine omogućavala da realizujemo ideje kako smo ih zamislili, a da kvalitet realizacije ne trpi usled ograničenih uslova za rad. To je najpre odraz njene profesionalnosti, posvećenosti i predanosti u radu. A takođe i odraz umeća kako da u lokalnim okolnostima od ničega pravite nešto.

 

Šta misliš da je presudno za razvoj savremene scene izvođačkih umetnosti? Šta nam najviše nedostaje?

Smatram da je heterogenost svake umetničke scene uvek dobrodošla, jer otvara zajednički prostor za uzajamno razumevanje i solidarnost u kom se raznovrsnost i različitost smatraju osnovnim vrednostima. Nažalost, našu lokalnu plesnu scenu i dalje karakteriše izraziti antagonizam između institucionalne i nezavisne plesne scene.

Ipak, želim da ostavim pozitivnu sliku primerima kojima se ovakav antagonizam poslednjih godina premošćuje kroz saradnje nezavisne plesne scene sa npr. Udruženjem baletskih umetnika Srbije (UBUS), plesnim kompanijama Bitef dens kompanija (Beograd) i Forum za Novi Ples (Novi Sad), Bitef Teatrom i Institutom za umetničku igru - od skora akreditovane, prve plesne akademije u Srbiji. U trenutku kada se celokupna kulturna scena nalazi praktično na ivici egzistencije, ovakve podrške su presudne za dalji razvoj plesa i trebalo bi da se neguju još više.

Poražavajuće je da akteri lokalne savremene plesne (i izvođačke) scene, a ujedno i relevantni akteri na internacionalnoj umetničkoj sceni - od kojih neki sarađuju sa najpoznatijim svetskim koreografima ili su nagrađivani prestižnim inostranim nagradama, fondovima, rezidencijama, stipendijama (kao npr. Dalija Aćin Thelander, Dragana Bulut, Marko Milić, Ana Dubljević, Jovana Rakić, Dušan Murić, Boris Čakširan), školovani na inostranim umetničkim univerzitetima i brojnim programima, a neki čak upravljaju i priznatim plesnim Akademijama (Bojana Mladenović) ili u lokalnom kontekstu omogućavaju da savremeni ples uđe i opstane u srednjim i visoko-školskim obrazovnim ustanovama (Isidora Stanišić, Ana Ignjatović, Milica Pisić, Frosina Dimovska, Jelena Alempijević, Aleksandar Ilić, Jelena Kajgo) itd. - još uvek su ocenjeni kao nereprezentativni za srpsku kulturu.

Paradoksalno je da vidljivost praksi domaće nezavisne plesne scene i dalje biva veća u jednom npr. francuskom, švedskom, nemačkom, japanskom ili meksičkom nacionalnom plesnom centru ili pozorištu, nego u našem nacionalnom kontekstu. Skandalozno je da još uvek imamo "naručene" aktere institucionalne baletske scene, koji decenijama sede u komisijama javnih institucija kulture i doslovno brišu iz lokalne istorije plesa postojanje umetničko-kulturološkog kapitala nezavisne plesne scene, u čije održanje kontinuirano ulaže svaki od njenih aktera (samostalno i kolektivno). A degradirajuće je i ponižavajuće da se kao umetnici i kao građani u ovom društvu tzv. pro-demokratskih orijentacija, zbog pojedinaca konstantno pitamo: DOKLE će brisanje drugih oko sebe biti jedino legitimno sredstvo profesionalne identifikacije, komunikacije i društvene verifikacije? Kad već nema love, hajde bar onda da delimo LOVE!

 

Koliko i šta očekuješ od jubilarnog 50. Bitefa?

Kao i svake godine do sada, očekujem nova iskustva i saznanja kroz susret sa novim pozorišnim i umetničkim tendencijama. Bitef i ove godine čine hibridne, konceptualne, istraživačke , nezavisne i politične forme različitih disciplina izvođačkih umetnosti koje dolaze iz inostranih, i lokalnih/regionalnih sredina. One nude nove i aktuelne umetničke iskorake, ali ih istovremeno i (samo)propituju. Što ponovo potvrđuje (i nastavlja od ranije započeti) vizionarski i politični, a samim tim i iscrpljujući selektorski i organizacioni rad iza Festivala. Zato se radujem ovogodišnjim reakcijama publike, jer očekujem dijaloge i diskusije, zajednička promišljanja i saznanja, artikulacije, kritičnosti, definicije itd.

U tom smislu, iako ovo ne mogu nazivati baš očekivanjem, na nekom ličnom nivou, voleo bih da naša domaća publika ovako jakog institucionlnog umetničkog konteksta bude još više otvorena i zainteresovana za istraživačke forme predstava sa (lokalne i regionalne) nezavisne kulturno umetničke scene. Ne samo zato što joj je takva podrška uvek dragocena, već i zbog toga što mislim da nudi teme koje su definitivno obeležja našeg društvenog poretka, a o kojima je neophodno više govoriti i diskutovati u javnosti. Mislim da to omogućava pomeranje granica očekivanja i razumevanja izvođačkih umetnosti na svim poljima - od umetnika, gledaoca, kritičara ... pa sve do npr. organizatora, prevodioca festivala itd. A posle pedeset godina, Bitef predstavlja ne samo pravi prostor, već i sinonim za tako nešto.

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.