Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Finansijska poslanica SPC

Mudri patrijarh nije mogao da pronađe bolji način da privuče kolebljivce koji su se otrgli svetosavlju i pomislili da u banalnoj svakodnevici mogu da pronađu lažno spasenje, ne shvatajući da je raj sve vreme tu, oko njih, samo ako su mudri da uberu njegove plodove, uz finansijske olakšice. I ne treba se tome previše čuditi, a naročito ne krstiti, jer ako je Bog stvorio svet za šest dana, a sedmog se odmarao, bila je prava sitnica da njegovim slugama obezbedi poreski imunitet!
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 15/01/2017

Finansijska poslanica SPC

Foto Igor Pavicevic

Dve stvari su u ovozemaljskom životu neizbežne. Smrt i plaćanje poreza. To je obaveza za smrtnike koji obitavaju na ovom svetu bez punomoćja Svevišnjeg, te mnogima pred kraj godine dođe da se samoubiju kada im stigne izveštaj poreske uprave! Ali patrijarh Irinej je u finansijskoj poslanici SPC, poručio da se duhovni pastiri i za života nalaze u rajskim vrtovima koji nisu upisani u spiskove poreskih istražitelja. Hristova deca tako uživaju u poreskoj eksteritoriji i u ovozemaljskom životu, a duhovni vođa svih Srba je poručio svetovnim kolegama da našoj crkvi ne pada na pamet da plaća porez, dok im država ne povrati svu otetu imovinu. Pošteno, ma kako paradoksalno zvučalo!

Mudri patrijarh nije mogao da pronađe bolji način da privuče kolebljivce koji su se otrgli svetosavlju i pomislili da u banalnoj svakodnevici mogu da pronađu lažno spasenje, ne shvatajući da je raj sve vreme tu, oko njih, samo ako su mudri da uberu njegove plodove, uz finansijske olakšice.

I ne treba se tome previše čuditi, a naročito ne krstiti, jer ako je Bog stvorio svet za šest dana, a sedmog se odmarao, bila je prava sitnica da njegovim slugama obezbedi poreski imunitet! Ali samo najposvećeniji shvataju čudne puteve gospodnje i iskušenja pred koja ih stavlja. Vernik koji prisustvuje liturgijama, pali sveće za žive i mrtve i daje priloge crkvi, ne shvata da njegove molitve prolaze kroz čitavu mrežu vekovima građene infrastrukture, te njegove najintimnije poruke zapravo putuju kroz vreme, od skrivenih katakombi, do velelepnih hramova s pozlaćenim relikvijama. Vera ima svoju cenu koštanja, amortizaciju, marže, kadrove i vozni park, a novac je kvarljiva roba, izum nečastivog koji opija i zavodi, te u diktaturi potrošačkog društva, njegovoj moći podležu i najvernije duše.

Otuda je zgražavanje nad luksuzom hrišćanskih crkava i ostalih verskih zajednica, zapravo nerazumevanje Novog doba. Isus je, po Jevanđelju, jahao na magarcu, ali na šta bi ličilo kada bi šefovi njegovih pravoslavnih, rimokatoličkih ili protestantskih frakcija i ostalih velikih religija jahali tu divnu životinju, odeveni u dronjke, na saborskim ili kardinalskim zasedanjima, a potom ušli u pećine, umesto u palate ukrašene basnoslovno skupim platnima i draguljima, s namerom da i dalje hrane stotine miliona izgubljenih duša? Gradeći religijska carstva po modelu država, sa sopstvenim trezorima, deviznim rezervama, gardama i tajnim službama, verske zajednice su to u međuvremenu i postale. Nije li Vatikan, uostalom, država, a sveti otac ne samo verski, već i svetovni lider? Zbog toga carstva zemaljska nemaju pravnu i finansijsku jurisdikciju u božanskim svetovima. Naime, ne zna se gde je iscrtana prava granica.

Demonstrirajući raskoš, bogatstvo i mistični hedonizam, sve crkve zapravo rade na svom marketingu, te se samo na prvi pogled čini da saborska majska zasedanja koja podsećaju na skup ekonomske elite u Davosu, predstavljaju odrođenost pastira od dezorijentisanog stada. Onaj ko je pohodio i neke vladičanske dvore, mogao bi da porazmisli da li je to prorok Jovan krstio Isusa u "Skver najnu", ili, ipak, u reci Jordan.

Mogli bi episkopi ili biskupi da se voze u zaprežnim kolima i sede na slami, ali bi time njihova skromnost predstavljala iskazivanje slabosti, jer bi novi regruti koji stasavaju, u njima prepoznali klasične gubitnike, nedorasle da se izbore sa izazovima modernizma. Ionako su kladionice pune vernika koji se mole da norveški centarfor druge lige nema istegnute ligamente. Kako te skrajnute ovčice vratiti na put Sina Božjeg?

Odricanjem od asketizma, verske zajednice zapravo idu u korak sa vremenom. Mnogi velikodostojnici vode eparhije kao menadžeri, te se samo očekuje da u crkve ili manastire sveštenici i monasi ulaze otkucavajući kartice, kao elektronski dokaz da su sve bliže Bogu. Upravljaju imanjima, vinarijama, proizvode sveće i krstove, bave se građevinskim radovima, izdaju nekretnine, manipulišu dobrovoljnim prilozima kao investicionim fondovima, odbijajući da zabijaju glavu u pesak, odnosno pećine. Naime, bore se za svakog vernika, odnosno glasača. I u toj borbi nema kompromisa.

Tako su se samo naivni vernici prekrstili kad je smenjeno kompletno sveštenstvo Hrama Svetog Save zbog navodnog minusa u crkvenoj kasi od oko 30.000 evra. Naravno da se Srpska pravoslavna crkva nije zvanično oglasila, jer je njena unutrašnja kontrola postavila kamere za video-nadzor u prostoriji gde se nalazi kasa, kako bi veliko oko potvrdilo da neko od sveštenika uzima novac. Čitava drama ostala je skrivena unutar Hrama.

Kada je dugogodišnji blagajnik Patrijaršije uhapšen zbog krađe oko milion evra iz patrijaršijske kase, Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka oglasila se samo šturim saopštenjem u kojem je navedeno da je osumnjičeni civilno lice i da je proneverio crkveni novac koji mu je godinama bio poveren. Crkva se nije oglašavala o blagajnikovom lagodnom životu i galantnosti, automobilima i ekskluzivnim letovanjima, skrivajući pikantne detalje u svojim odajama i rešavajući se mangupa u svojim redovima na internim suđenjima.

Zašto tokovi crkvenog novca ne podležu državnoj kontroli, a crkve i verske zajednice imaju pregršt poreskih olakšica? Princip odvojenosti crkve i države u Srbiji najdoslednije se poštuje upravo kad je u pitanju lova, jer je to najčvršća garancija za prećutne dilove svetovnih i duhovnih vlastodržaca. Zauzvrat, poreska autonomija ovima drugima pruža savršeni dokaz da raj zaista postoji. I da mnogi treba da slede taj put, jer će konačno shvatiti da ima života i za života -- a ne samo posle života.

Da nisam rođen u doba kada je religija smatrana opijumom za narod, upisao bih Bogosloviju, a ne ekonomiju. Tako bih se još više približio ne samo Bogu, već i upoznao finansijske mehanizme koji potpomažu samospoznaju. Kao i kod druga Marksa, još jednog, u suštini religioznog tipa leve orijentacije, materijalna baza je osnova za duhovnu nadgradnju. Tako se ispostavlja da kapitalno filozofsko delo tog idejno posrnulog buržuja, Kapital, predstavlja logičan nastavak Biblije.

Zato je patrijarh Irinej bio tako iskren kada je opomenuo državu da ne zalazi u njegovu državu. Šta zna srpski verski poglavar? Da je Crkva bez novca isto što i selo bez Crkve. Irinej barem nije licemer. Liturgijska poetika nema snagu kada se pregovara o imovini, blagu i održavanju poreske autokefalnosti.

Zavetovani Bogu na siromaštvo i skromnost, sveštenici tu iluziju mogu unedogled održavati isključivo na kapitalnoj dobiti. Sigurno neće na hlebu, vodi i molitvama. Ako srpska mladost želi da veruje, verovaće onome koji vozi "maseratija". Zato saborovanja imaju sličnu dramaturgiju kao dodele MTV nagrada, a veliki religiozni skupovi podsećaju na rok koncerte.

Stado koje redovno plaća porez, ipak se vraća u svakodnevicu. Tada se može pouzdati u humanost sudskih izvršitelja, poneko u bankarske keš kredite, a najnesrećniji u to da ugostitelj Renato ipak dežura kod Pančevačkog mosta. Ali to je već Božja volja!

 

 

 


 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Boki
19.03.2017 - 17:42
Mi duše, a vi tela
Pored niza nedaća i tereta koji pritiskaju svakidašnjicu srpskog stada, tu je i SPC, parazitska, interesno-profiterska zajednica. Šta oni i njihovi politički i mafijaški saveznici mogu poručiti iz svojih skupocenih odaja i automobila svom puku nego ono što je naš veliki pesnik sročio: Napred, vranče, nemoj stati, ne miriši travu, ne osećaj vir; nagradu za trude nebo će ti dati: mračnu, dobru raku i večiti mir!