Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Potpalublje

Od kada sam bio dete malo uvek sam se čudio pojavama u društvu koje sam zvao „dodeljivači“. Sećam se, na primer, kada sam dobio nagradu u Domu pionira za crtež koji je posle bio upotrebljen kao zvanični plakat za manifestaciju „Radost Evrope“. Ej, ja, klinac sa krastama na kolenima, dva puta ušivane glave, prepun ukora zbog nestašluka izlazim na binu prepune sale i nagradu u vidu plakete dodeljuje mi neki brka, pored njega stoji Šiza (sećaju ga se Drinkaši) prepun ponosa na mene. Ne želim da se izjašnjavam o tom pokojniku, učitelju likovnog iz moje OŠ, pošto mu poznajem sina, ali on je jedan od omraženijih likova mog odrastanja. Tužakao je moje drugare i mene non-stop kod direktorke, što je impliciralo odlaske kod psihologa sa roditeljima itd. Ništa nismo radili što rade današnji klinci. Nismo maltretirali životinje, slabije, nismo se slikali goli po WC-ima. Pisali smo pesme na časovima likovnog i crtali zastave slobode. Ipak smo mi bili „pioniri našega reona“.  

Potom sam se susreo sa „dodeljivačima“ posle takmičenja u plivanju i basketu. Okače mi medalju i dodele plaketu ili neku plišanu životinju. Mađioničaru Rosiju i meni su dodelili plaketu da se posebno ističemo pošto smo u vojsci učestvovali na priredbama u okviru proslave 29. novembra po Somboru i okolnim selima. Ja sam mu bio pomoćnik. Onaj koji drži šešir dok ga on izvlači. Lakše mi je bilo da budem animir dama nego da kopam rovove po Vojvodini. Plaketu nam je dodelio desetar, neko slovenačko govno od čoveka koji nas je mrzeo iz dna duše. On je do prve koze imao kao ja u Beogradu do prve trafike, jebiga, ne može svako da se rodi za ovaj život.

Zašto ja sve ovo pišem? Pa zato što mrzim „dodeljivače“. Oni su tu da se prislone uz nečiju muku. U sportu je to sve čisto, ali u umetnosti nije. Tu postoje ljudi na terenu i ljudi na tribinama i raznoraznim žirijima. Ljudi u žiriju su ljudi iz senke. Trkači na duge staze koje su povrede omele u karijeri, neuspešni pijanci, socijalni invalidi, tramvaj liga kuturne scene, snajper babe, jednom rečju: umetnici sa posebnim potrebama. Te posebne potrebe, da budem jasan, isključivo se odnose na kompleks, a ne na fizičke mane. Oni rade po sistemu džuboksa. Ubaciš žeton oni pevaju.

Ako ste pomislili da izokola hoću da pljunem na NINov žiri, potpuno ste u pravu. Svaka čast Vladimiru Tabaševiću na nagradi koju je dobio, ali on je izgleda super dečko koji nema pojma koja je pozadina „dodeljivača“. Ko su ljudi koji su njega nagradili? Gde su izlazili, koju muziku slušaju? Da li su napisali neko značajno delo, preveli nešto ili...nemam pojma? Od 200 romana pristiglih na konkurs brutalno je odjebano njih 180. Širi izbor je bio „da se ne zamerimo“, a ovih šest iz užeg izbora, recimo da ga zaslužuju. Neko im je verovatno rekao da to tako treba. Tabašević ima ekipu klinaca koji ga vole. On piše to što piše, ima vrline i mane kao svi kreativci. Izgledao mi je nesnađeno na bini, poput Vlase pre sto godina kada je on dobio NINa. Vlajsa je uvek bio stamen čovek, ovaj klinac mi ne deluje tako. Žao bi mi bilo da od njega naprave arhaičnog pijanca poetu. Novo doba, novi ljudi ali stari „dodeljivači“.  

Sinoć sam brzinski proćaskao sa drugarom i rekao sam mu da je vreme da Krokodil preotme NINa. Ko razume, shvatiće. Nije se složio samnom pošto izgleda da Vlajsa voli Tabaševića. Nadam se samo da je ljubav obostrana, pošto ne bi vljalo da je drugačije. A mi koji se bavimo pisanjem i koji nekako tavorimo podnošeći žrtve na oltar naših čitalaca uživamo nenagrađeni u svom radu. Bolje je biti nenagrađen nego da ti „dodeljivač“ dodeli nagradu. Koji će nam to q-rac?!   

Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Koriolan
24.01.2019 - 15:26
pohvala prostakluku i neznanju
sramno je objaviti ovakvu paskvilu u kojoj autor, koji se predstavlja kao književnik, javno pita ko su Zoran Paunović, Branko Kukić ( batice, ako ne znaš ko je prevodilac Uliksa na srpski, niti ti je poznato ko je srpskoj kulturi približio Hoze Ortega i gaseta i bezbroj drugih filozofa i pisaca, ćuti i uči, a ne paradiraj sopstvenim neznanjem i glupošću). Isti književnik toliko poznaje jezik na kojem piše, pa je duboko zašavši u 6. dekadu života prvi put čuo reč odsev i zadivljen otkrićem, tako nazvao svoj roman koji je van ikakve sumnje remek delo, kao i opus druga mu Vlajse, dok je Tabašević sumnjiv, jer em čovek nije išao u Drinku, ne zna se gde izlazi, šta sluša..jad i čemer