Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Psihologija

Da li uspešne porodice liče jedna na drugu?

Nije samo srpski san da nam deca uspeju -- iako je to, po svim anketama, prva i skoro jedina želja roditelja u Srbiji. Videti decu na vrhu piramide, zdrave, prave, uspešne u svemu što dotaknu, misaona je imenica i plan onih sa potomcima
Datum: 15/03/2019

Da li uspešne porodice liče jedna na drugu?

Foto: Profimedia

Da li biste svom detetu, svako veče, kad legne da spava, dok plovi zemljom Petra Pana i Zvončice i samo se povremeno probudi, klečeći mirno pored kreveta da ga ne uplašite, nežno izmestili loknu iza uveta i šaputali odlučno: "Ja mogu i ja hoću"? Svako veče, u gluvo doba, dvadeset godina, dok podsvest ne pređe u svest. Otac triju devojčica, Đino Rodrigez, bokser, dve pune decenije, bdeo je pored kreveta svojih kćeri. Poruka je uvek bila identična: "Ja mogu i ja hoću", a da li je mala podsvest išta upila? Očeva briga bila je snažnija od logike, začuđene okoline ili onih sumnjičavih, jer pred klinkama nije bio baš lagan put. A onda su jedna po jedna potvrđivale očevu mantru -- da mogu i da hoće.

Jedna je završila poslovnu školu Harvarda, druga je direktor jedne od najboljih klinika u zemlji, a treća je Đina Rodrigez, glumica nagrađena Zlatnim globusom za najbolju glumicu u seriji "Devica Džejn" i gledate je na nekoj od kablovskih.

Nije samo srpski san da nam deca uspeju -- iako je to, po svim anketama, prva i skoro jedina želja roditelja u Srbiji. Videti decu na vrhu piramide, zdrave, prave, uspešne u svemu što dotaknu, misaona je imenica i plan onih sa potomcima. Nekim porodicama to uspe bolje i, čini se, lakše nego ostalima. One postaju superporodice, čija sva deca, ali baš sva, postižu izuzetan uspeh -- neko zbog koga se ostali roditelji pitaju kako i mogu li to i moja?

Kako im to polazi za rukom da odgajaju superdecu, i to ne jedno, nego troje, recimo? U čemu je tajna, postoji li neka posebna vrsta napitka koji daju deci, jesu li u pitanju geni, okruženje, sredina, obrazovanje... šta je to zajedničko svim tim srećnim porodicama, ako je tačno ono da su sve slične?

Američki Tajm odlučio je da se upusti u izazov potrage za ovakvim raritetima, onim vrednim ćelijama društva kojima zavidimo ili na koje se ugledamo. Propitivali su, posmatrali i promatrali, okretali i obrtali devet američkih porodica da shvate šta ih je to dovelo do uspeha. Sve su se one razlikovale i po poreklu, bogatstvu i porodičnim pravilima. Bilo je onih koji su morali da se sele iz lošeg kraja Čikaga, ili onih kojima je kroz kuću defilovalo nebrojeno studenata i intelektualaca. Nisu se bavili onim porodicama koje su odnegovale sestre Vilijams, ili one s bogatim nasleđem, kao što su Kenedijevi ili Trampovi.

Ova deca imala su manje-više istu startnu osnovu -- morala su sama da se probijaju u sferi za koju su se opredelila, u kojoj su postala geniji ili lideri. Možda nisu imali novac, ali kao deca, imali su druge privilegije -- da imaju roditelje koji su uključeni u njihova detinjstva i odrastanje, i mnogo životnih šansi, recimo šansu da studiraju ono što vole. Nisu bili zlostavljani ili ostavljeni, nisu živeli u bedi, i bili su pošteđeni nekih najtežih prepreka koje su imali drugi manje srećni klinci.

Zvuči kao američki san, ali zar to nije san svih onih građanskih porodica, pa i ne samo njih, koje razmišljaju o sreći svojih kćerki ili sinova? Nije u pitanju mantra s početka teksta, iako je osnova usaditi im samopouzdanje i veru u sebe, već to kakva su porodica kao celina, i kakvi su mama i tata roditelji. Šest tajnih sastojaka, u stvari, toliko su obični, da postaju neobični i primenjivi čak i na srpsko tlo: pomenutih devet porodica -- čija su deca uspela u svetu glumaca, inženjera, direktora, menadžera, profesora... prošlo je kroz šest situacija koje postaju zajednička nit: njihovi članovi morali su da se sele iz zemlje porekla ili prilagođavaju novoj sredini; znači, bili su imigranti, zatim su bili politički i društveno vrlo aktivni, boreći se za univerzalnu pravdu i ljudska prava; barem jedan od roditelja bio je profesor ili nastavnik, i doživeli su tragediju u porodici -- kroz bolest ili smrt najbližeg.

Odgajali su decu tako da imaju više slobode nego svi njihovi vršnjaci zajedno i dozvoljavali su kontrolisani haos -- tj. deca su učila šta znači zakon ulice, ali nikad nisu doživela veći konflikt među roditeljima.

U vremenu helikopter roditeljstva, kada imamo one koji se ne odvajaju od dece, sloboda zvuči precenjeno. Ali ta sloboda davala je toj deci mogućnost da se razviju i donose samostalne odluke. "Želela sam da rano nauče da se brinu o sebi", kaže mama Vojcicki, čije su tri kćerke pokorile svet nauke i društva, od kojih najbolje poznajemo Suzan, CEO Jutjuba. "Rano su znale da čitaju, što znači da su mogle da prate znake. Rano su naučile da broje, što znači da su mogle s novcem." Ostale majke su se zgražavale nad ovolikom slobodom devojčica. "Što više radite za svoju decu, oni manje rade za sebe, i manje se osećaju sposobnima."

Suzanina sestra Dženet je profesor pedijatrije i epidemiologije na Univerzitetu Kalifornija, dok je En suosnivač i CEO kompanije za genetska istraživanja. One kažu da je sve krenulo vrlo rano, dolascima studenata i profesora, kolega njihovog oca -- profesora fizike sa Stanforda, na roštilj pored bazena. Tako su imale priliku da postanu još društvenije, ali i da shvate da mogu da nauče i izazovu svakoga. Da ne postoje nedodirljivi.

Bila su to nestašna deca i bilo im je dozvoljeno da prave manje zvrčke odraslima -- zajedno. Upravo ih je to naučilo da budu porodica, najbolje prijateljice jedna drugoj. Njihova majka Ester Vojcicki pak veruje da je rano podučavanje važnije od bilo čega drugog. "Moja teorija je da su najvažnije godine života od rođenja do pete godine." Zato je uložila sve u igru sa njima, ali edukativnu igru: crtanje i pravljenje raznih "projekata", vodila ih je u biblioteku svake nedelje i učila da čitaju, broje i plivaju i pre nego što su kročile u školsku učionicu. Ispostavilo se da je Esterin majčinski instinkt to znao i pre nauke: prve godine života najvažnije su za učenje i razvoj mozga dece. Trebalo je razvijati ga, jer onako plastičan, menjao se brže nego ikada kasnije u životu, upijajući sve oko sebe. Tada se gradila putanja ka Jutjubu ili genetskom inženjeringu.

Interesantno je da je svih devet porodica imalo roditelje predavače, profesore ili učitelje, u predškolskom, u osnovnoj školi... bilo da su predavali jezike ili stručne predmete. Ti roditelji su shvatili važnost rada sa decom kod kuće, usputnih ranih lekcija, čitanja knjiga naglas, odlazaka u biblioteku, čak i radnih zadataka. "Nikad nismo morale da idemo u predškolsko. Crtala bi linije, recimo lica, tri srećna i jedno tužno i tri trougla i jednu kocku, i pitala nas da nađemo i obeležimo grešku", kaže jedna od sestara Dangi. Čening je prva crnkinja predsednica velike televizijske mreže ABC, druga je Merin, poznata glumica iz "Aliasa" i "Once upone a time". "Verovatno imate negde u glavi da ne možete da izneverite učitelja na isti način kao što ne želite da razočarate roditelja", kaže Sri Srinivasan, sudija Apelacionog suda i ozbiljan kandidat za Vrhovni sud.

Njegova sestra je šef za zdravstvo više od 700.000 stanovnika Kalifornije, a druga sestra je na čelu odbora Univerziteta Stanford. Njihovo indijsko poreklo nije ih sprečilo da se asimiluju u društvo, naprotiv, trudili su se da budu pre svega građani. U zemljama različite religije, nacije pa čak možda i rase, nije nemoguće stići na vrh. Srinivasanovi kažu da su pravila porodice bila da nema pravila. Recimo, nije bilo zaduženih za pranje sudova ili za bacanje đubreta, više su razmišljali kao: "šta mama radi, gde joj treba pomoć..." i onda bi se rastrčali da urade šta ko dohvati. To kreće, kažu, od malih nogu i uči se od sestara i braće. "Obrati pažnju na drugoga i njegovu potrebu." Nesebičnosti -- reč koju neke porodice ne umeju ni da izgovore -- učeni su tako što bi im džeparac zbirno stajao na stolu, a svako bi uzimao koliko mu treba. Znalo se da ako jedno dete uzme više, drugo neće imati za ono što je planiralo. Tako su ih učili da misle na druge koliko i na sebe.

Sloboda je, ipak, relativna stvar, jer roditeljstvo nije demokratija. Važan sastojak, uz to ide kontrolisani haos. To da se dete nikad ne pobije, da ga zaštite baš svaki put kad krene okršaj na basketu ili na ulici -- da, roditelji će se u Srbiji mešati u poslove vođenja škole -- neće učiniti da se stvori miroljubivo okruženje. Da, važno je umeti braniti se, očvrsnuti i naučiti šta znači ulica. Mnogi od njih kažu da su se međusobno tukli, svađali... Ali najvažnije: ako se deca jesu koškala i svađala, roditelji nikad nisu. Zar vredi da se deca ne biju, a da se roditelji kolju? Trzavica je bilo malo ili nimalo. Roditelji ovih devet porodica priznaju da je bilo svakakvih prolaznih problema: da, neka deca su pušila travu, pila kad nije trebalo, bežala iz škole, tukla se, čak je bilo i sitnih krađa ili žurki kad roditelja nije bilo kod kuće... ali, uspevali su da prevaziđu to. Bilo je to deo odrastanja, truda koji se ulagao da deca nauče šta je dobro i šta je loše. To loše ponašanje bilo je deo njihove spremnosti da prave greške, nesavršenost. Naučili su da prežive izazove i da odu dalje. Da ih ne shvate lično i da se takmiče, a da ih taj duh ne slomi. "Osvojiti Nobelovu nagradu mnogo je civilizovaniji način da ubijete od batina svog brata", rekao je psiholog Ben Datner sa Njujorškog univerziteta.

"Podržavala nas je (majka), ali nam nije govorila šta da radimo, i dozvoljavala nam je da se igramo i razvijamo sami svoje ideje", kaže Zeke iz porodice Emanuel, čiji je brat Ram gradonačelnik Čikaga, a brat Ari prvi čovek jedne od najvećih agencija za talente u Holivudu. Zeke je prorektor na Univerzitetu Pensilvanije, učesnik stvaranja "Obamacarea". "Nije se mnogo brinula da li smo na sigurnom ili ne."

Deca koja su za put izabrala politiku najčešće su učila od svojih politički osvešćenih roditelja. Čemu ih je naučila građanska odgovornost majke i oca? Tada su naučili da je moguće zaista menjati svet. Dobro, ako se svet ne promeni obavezno, ipak postoji odgovornost da pokušate da ga promenite, kaže Zeke. Ne mora to da bude visoka politika -- zahtevi da se promeni grad, škole, zgrada, ulica... i ne samo zbog dobrobiti svoje dece. Za parkić, kao onaj Peti za koji se borio ceo kraj i njegovi klinci, koji sada propada u širem centru Beograda. Nekada aktivizam roditelja može da nauči kako da se uključite u svet izvan vašeg.

Jedna od važnih lekcija koju deca nauče veoma rano jeste lekcija iz smrtnosti. Prolaznost. Neka deca se blokiraju, da, i to nisu traume koje su lake, ali u najvećem broju njih proradi instinkt preživljavanja. Pojedini roditelji kažu da su upravo zbog tih trauma odlučili da od svoje dece ne očekuju ništa -- osim da prevaziđu bol i da idu dalje. Kod većine pak rodi se želja da urade sve pre nego što bude kasno. Tu je začkoljica. Posttraumatski stres može da uništi, a ne da motiviše. Takva iskustva, ipak, mogu da kreiraju cilj. I opet se vraćamo na porodicu kao na celinu.

Za one roditelje koji misle da je moguć copy/paste tuđeg uspeha, koji veruju da je njihovo dete i bolje, i veće, i pametnije, i lepše, ipak još jedna začkoljica. Da, moguće je biti ekonomski migrant u Srbiji u kojoj morate da se selite u veliki grad da biste uspeli.

"Ne možete da dostignete tuđe ciljeve", kaže Đino Rodrigez. "Morate da dostignete svoje ciljeve. Ne možete da dostignete bilo koji cilj dok ga ne postavite samom sebi."

Zato su tu važne one reči "Ja mogu i ja hoću", bez ikakvog daljeg usmeravanja i pametovanja. I vidite kuda ih je to odvelo.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.