Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Švedski fijasko u školstvu: Kad škole poklanjaju ocene zbog reputacije

Škole toliko rado menjaju ocene u dnevnicima kako bi popravile sopstvenu reputaciju da roditelji i deca lako mogu da prinude profesore i profesorke da rade isto to
ISTRAŽILA VIOLET GOARAN
Datum: 19/10/2018

Švedski fijasko u školstvu: Kad škole poklanjaju ocene zbog reputacije

UROŠ ĐURIĆ - „Umetnost za klasno društvo“ (izložba „Kojima putem do kuće“, otvorena 11. oktobra u Banja Luci, trajaće do 22)

Ovo je 'dva u jedan' škola", objašnjava Elza Hejer. Ova profesorka francuskog jezika u gimnaziji „Drotning Blanka" morala je da nauči kako da „optimizuje" svoje vreme i prostor za AcadeMedia, firmu koja se na berzi vodi kao „obrazovno preduzeće", u kojoj je zaposlena na (veoma) skraćeno radno vreme: 28,7%. Njena gimnazija koja se nalazi na jugu Stokholma privatna je institucija pod ugovorom - u Švedskoj poznata kao friskola (u množini friskolor) - i deli svoje prostorije sa još jednom školom iste poslovne grupe. Isplativost obavezuje, pa profesorka Hejer mora da vodi odeljenja dva različita razreda tokom jednog časa: „U praksi, moram da prepolovim vreme trajanja časa."

Njeni koleginica i kolega koji predaju španski jezik, a zaposleni su sa punim radnim vremenom, Sandra Nilen i Adrijan Rejes, predaju po još jedan predmet - česta pojava u Švedskoj. Takođe nadziru i pomažu po petnaestak učenika i učenica u svojstvu koje se na švedskom naziva mentor. Oni moraju da održavaju redovan kontakt sa roditeljima tih đaka imejlom ili telefonom kako bi roditelji pratili njihovo prisustvo na časovima i ovladavanje gradivom iz svih ostalih školskih predmeta. „Kada neki učenik ili učenica ima problem, to je odgovornost mentora", uzdiše Rejes. Stoga je učestao prizor profesora ili profesorke koji pomažu đacima da poprave ocene iz predmeta koje sami ne predaju. „Stalno proveravam sa svojim učenicima i učenicama da li su im sve ocene u redu, jer znam da će me direktor smatrati odgovornom", nervozno priča profesorka Nilen. „Ali šta da radim kad oni padnu iz više predmeta?"

Direktor gimnazije „Drotning Blanka" nastavnički kadar „smatra odgovornim" jer su mu potrebni dobri rezultati učenika i učenica kako bi ih zadržao u školi ili kako bi privukao nove. Nakon povratka „buržoaskih partija" na vlast 1991. godine, Karl Bilt, premijer iz redova Umerene partije, uveo je sistem „obrazovnih vaučera". Time je ukinut princip po kom se u datu školu upisuju svi đaci sa određene geografske teritorije, a svaka porodica je dobila mogućnost da besplatno upiše svoju decu u javnu ili privatnu školu po svom izboru.

U slučaju odabira privatne škole, lokalna samouprava je u obavezi da toj ustanovi izda ček, odnosno vaučer, u vrednosti jednakoj budžetskim izdvajanjima za jednog đaka u javnim obrazovnim institucijama na svojoj teritoriji. Na primer, učenik ili učenica upisani na koledž (od 11. do 15. godine života, prim. prev.) u Stokholmu koštaju oko 10.000 evra godišnje. Rezultat: iako gotovo da nisu postojali tokom 1990-ih godina, privatni koledži pod ugovorom su 2017. godine činili gotovo 20% svih koledža u Švedskoj (1).

Pritisak ka „zadovoljstvu klijenata" doveo je do inflacije dobrih ocena, olakšane činjenicom da državne ispite često ocenjuju profesori i profesorke iz istih ustanova iz kojih su i učenici i učenice koji ispite polažu. Škole toliko rado menjaju ocene u dnevnicima kako bi popravile sopstvenu reputaciju da roditelji i deca lako mogu da prinude profesore i profesorke da rade isto to. „Oni naručuju ocene", uzvikuje profesorka Hejer koja krajem juna daje dodatne časove za „popravljanje" zaključnih ocena učenika i učenica koji njima nisu zadovoljni. Većina predavača i predavačica radije pušta učenike i učenice da pređu u viši razred nego što ih obara; to bi stvorilo osećaj neuspeha kod đaka, ali i više posla i stresa za njih same.

I tako, brojni đaci, roditelji i donosioci političkih odluka gaje iluziju uspeha, iako se Švedska sve slabije kotira na međunarodnim lestvicama. Prema poslednjoj PISA proceni (Programme international pour le suivi des acquis des élčves - Međunarodni program procene učeničkih postignuća), iz 2015. godine (2), Švedska je ostvarila rezultat jednak proseku zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD); ipak, ona više nije među najbolje rangiranim zemljama kao što je bila pri prvom testiranju, 2000. godine; a zabeležila je oštar pad u poljima matematike i prirodnih nauka.

S druge strane, Švedska izdvaja 7% bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) na obrazovanje, po čemu je na prvom mestu u Evropi (3). Dolazi do sve većeg jaza između najboljih učenika i učenica i onih sa slabijim uspehom, naročito onih koji su imigrantskog porekla. Paradoksalno, sve više đaka se upisuje u privatne škole, iako su rezultati u javnim školama bolji kod đaka iz istih socioekonomskih slojeva (što je slučaj u većini zapadnih zemalja). Zapravo, rezultati privatnih škola u globalu deluju bolji zbog toga što one privlače manje mladih iz najnižih društvenih klasa.

Nastaje odnos između klijenta i pružaoca usluga"

Konkurencija iz privatnog sektora snažno utiče na javni sistem obrazovanja; u tolikoj meri da je dovela do sveobuhvatne obrazovne reforme u smeru individualizacije učenja koje daje više slobode učenicima i učenicama - na štetu onih među njima koji dolaze iz najsiromašnijih porodica. „Odnos između đaka i profesora postaje odnos između klijenta i pružaoca usluga", zaključuje Henrik Val, profesor istorije i društva na javnom koledžu u Skarpneku, južnom predgrađu Stokholma.

Sa još tri kolege on čini „radnu grupu" koja drži nastavu za nekih sedamdesetak šestaka i šestakinja. Jednom nedeljno se održava „učenički savet" na kom se iznose predlozi zainteresovanih. Za stolom u zbornici, Val sluša Idu Šedin, profesorku matematike, koja nabraja najnoviji set zahteva: „Žele da mogu da idu u toalet i da na času nose kape, žvaću žvake i koriste mobilne telefone." Sofija Berglin, profesorka biologije, dobacuje: „Meni kape ne smetaju." Razvija se rasprava. „A da prihvatimo kape, ali održimo zabranu mobilnih?", predlaže profesorka Šedin.

Profesor Val kaže da zavidi Francuskoj, toj „civilizovanoj državi u kojoj, kako mu se čini, profesori ne moraju da rade ništa sem da pripremaju i održavaju časove i ocenjuju domaće zadatke". Ovde, pored toga što nadziru decu tokom odmora i u kafeteriji, nastavni kadar organizuje čitav niz aktivnosti: kontrolne zadatke, dane integracije, sportske izlete, upotrebu vremena, kao i opšte informacije, uz pomoć bloga radne grupe koja se okuplja svake nedelje na sastancima pod imenom „kolegijalno učenje" na kojima raspravlja o pedagoškim temama. Svi profesori i profesorke na koledžu moraju da pišu „reflektivne dokumente" i da za upravu vode istraživanja o radnom okruženju.

Imitirajući metode friskolora, profesori u javnim školama moraju da pružaju individualizovanu podršku, istovremeno vodeći računa o grupnoj dinamici. Tu ravnotežu moraju da održavaju ni slučajno ne podižući glas, kako ne bi delovali autoritarno i kao takvi bili označeni.

Na časovima matematike profesorke Šedin, vrata su širom otvorena, a đaci smeju da slušaju muziku dok rade svoje zadatke. „To mi pomaže da se koncentrišem", objašnjava Kevin dok se oko njega slobodno šetaju drugi učenici i učenice iz odeljenja tražeći olovku ili gumicu. Neki više vole da rade u paru; međusobno se pomažu i glasno govore. Za one kojima treba tišina, kao što je Marta, obezbeđene su kacige protiv buke.

Tinejdžerka koja voli da beži sa časova dobije poziv od svoje mentorke na toplu čokoladu. Profesorka Berglin potom radnom kolektivu podnosi izveštaj o personalizovanoj aktivnosti sa učenicom, iako ova devojka tokom njenog trajanja ništa nije naučila... Nalik tome, školski psiholog nudi učenika koji remeti nastavu sitnim kolačima. Svi metodi su usmereni ka izbegavanju sukoba i održavanju „simetričnog" odnosa sa učenicima i učenicama, primećuje profesor Val. Cilj je da se podstaknu rasprava i pregovaranje, što nosi rizik zloupotrebe moći od strane učenika i učenica u pubertetu.

U 2017, Švedski zavod za uslove rada primio je 767 prijava za zlostavljanje i nasilje u školama, koledžima i gimnazijama, što je dva puta više nego 2012. godine. To nasilje je naročito usmereno prema nastavnom kadru (4).

U javnom koledžu u Skarpneku, nezadovoljstvo se prevodi u apsentizam: svakog dana odsutno je u proseku 10% profesora i profesorki. Kada ih ne odmene predavači iz privatnih institucija, prisutne kolege vode časove onih koji nisu tu, dajući čak i dopunske časove iz predmeta koje ne predaju, u ime „saradnje" i „fleksibilnosti". Erika Frimudig, profesorka fizičkog i sindikalna predstavnica priznaje da je predavala početni nivo francuskog šestacima i šestakinjama, i to dve godine: „Imam neko znanje francuskog, moja ćerka živi u Parizu", kaže kao da se dokazuje.

U novoj školskoj godini koja počinje na jesen 2018. godine, amandman na opšti obrazovni program uveo je učenje uz pomoć digitalnih pomagala. Informatička oprema je postala obavezna, a njen kvalitet se koristi kao argument za privlačenje učenika i učenica.

Kada je gimnazija „Drotning Blanka" obezbedila MacBook Air računare za svoje đake i nastavni kadar, javni koledž u Skarpneku je kupio stotinak iPad-ova i organizovao konferencije sa spoljnim stručnjacima koji su demonstrirali korišćenje informatičkih pomagala na času. Ipak, bez obzira na čitav spektar aparata kojima raspolažu u svojoj ustanovi, profesori i profesorke u gimnaziji „Drotning Blanka" još uvek svojim đacima dele foto-kopije i olovke: „Učenici i učenice ne vole da čitaju sa ekrana", objašnjava profesorka Hejer užasnuta ekstremnom zavisnošću od računara. Profesorka Nilen dodaje: „Prošlog četvrtka internet nije radio. Više učenika me je pitalo da li će čas biti otkazan..."

Jedan od ključnih aktera na ovom tržištu, grupa Kunskapsskolan („škola znanja" na švedskom), ima preko trinaest hiljada učenika i učenica. Informatika je uključena u „šest veština budućnosti" o kojima nas obaveštava njen veb-sajt; na njemu se promoviše normalizovana metoda onlajn predavanja, nazvana Kunskapsskolan Education (KED), koja pretvara učenike i učenice u „aktere u sopstvenom obrazovanju". Koledž u Enšedeu, u neposrednoj blizini koledža u Skarpneku, njena je ogledna ustanova. U prostorije nekadašnje firme na dva sprata razdeljena samo staklenim zidovima, nagurano je više od petsto učenika i učenica. Umesto školskog dvorišta, ta škola iznajmljuje opštinsko fudbalsko igralište.

Komfornost dveju zgrada javnog koledža u Skarpneku, izgrađenih za vreme zlatnog doba švedskog školstva, u kojima se obrazuje hiljadu učenika i učenica, stoji u oštrom kontrastu. Okrenute ka jugu kako bi imale više dnevnog svetla, one poseduju dve zatvorene sale za fizičko vaspitanje, a uz njih se nalaze dva školska dvorišta sa terenima za košarku. Pored fudbalskog terena nalazi se kafeterija iznad koje je školska biblioteka.

Đaci bez biblioteke... i bez knjiga

Učenicima i učenicama Kunskapsskolana ne treba biblioteka. Štaviše, ne trebaju im ni knjige! Nakon žalbi nekih roditelja, dobili su pristup onlajn udžbenicima iz biologije i to je to. Kamen temeljac organizacije profesorskog rada, papirni dnevnik, uskoro će biti izbačen, na veliku frustraciju nastavnog kadra. Međutim, za Kunskapsskolan, „buduće generacije treba da budu pripremljene za svet konstantnog razvoja i sposobne da se prilagode nepredvidivom tržištu rada", kao što to tvrdi jedan od njenih promo klipova.

Svake nedelje, učenici i učenice Kunskapsskolana određuju sopstveni spisak aktivnosti i način upotrebe vremena, u skladu sa svojim ritmom i potrebama. Oni dolaze i odlaze iz učionica u kojima rade na svojim laptop računarima, prelazeći lekcije iz onlajn izvora koje potom pregledaju prisutni profesor ili profesorka. Jednom nedeljno se na petnaest minuta sastaju sa svojim mentorom kako bi osmislili plan rada. U kafeteriji koja služi kao učionica, Stefani Arseno-Busier, profesorka engleskog i francuskog, nastoji da se „združi" sa svojim đacima. Kao što možemo saznati iz promotivnog filma, svi zaposleni u Kunskapsskolanu moraju deci istovremeno biti „mentori, predavači, lični pratioci, stručnjaci za određenu oblast, prijatelji i vodiči".

Generalna direktorka grupe koju je osnovao njen otac 1999. godine, Sesilija Karnefelt hvali sistem Kunskapsskolana, jer on, prema njenim rečima, podstiče autonomiju učenika i učenica i zahteva manji broj predavača. Istina, njena zemlja je izgubila svoj nekadašnji rang u PISA istraživanjima, ali ona za nju „nisu relevantna", najpre zbog toga što ne uzimaju u obzir „kreativnost i rad u grupi". Pa opet, njena deca pohađaju školu u dvorcu Fredrikšov, a ta škola tvrdi da primenjuje metode nastave matematike iz Singapura, zemlje koja je 2015. godine bila prva na PISA listi. Ona brani princip profita privatnih firmi finansiranih iz javnog budžeta: „Mnogi privatnici rade sa državom", kaže. „Neki od njih prave nameštaj, drugi knjige... Ako ste ozbiljni u bilo kom poslu, morate da budete rentabilni. Imati poslovne gubitke nije dobro za klijente - ako tako možemo nazvati đake." Pogodnosti koje Kunskapsskolan uživa trenutno se investiraju u istraživanje mogućnosti njenog širenja izvan švedskih granica (videti tekst ispod).

Zadatak kompleksan kao što je to obrazovanje ne bi trebalo da ima status grane industrije, odgovara Semjuel Abrams, direktor Nacionalnog centra za istraživanje privatizacije obrazovanja na univerzitetu Kolumbija u SAD: „Oni koji u ovom sektoru ostvaruju profit implicitno su motivisani da deluju protivno interesu građana. Roditelji, poreski obveznici i zakonodavci ne mogu da znaju da li učenici i učenice dobijaju znanje koje treba da dobiju. Verovatnoća da će doći do malverzacija povećava se sa mogućnošću ostvarivanja profita."

Nastavnički poziv više nije privlačan

Skorašnja istraživanja su pokazala da friskolor najviše privlače najbogatije porodice. „Imigranti i ljudi iz najnižih slojeva ne dolaze kod nas", potvrđuje profesorka Arseno-Busier. „Imamo pet stotina učenika i učenica na listi čekanja, a njih prijavljuju roditelji koji razumeju sistem." Nezavisni istraživač koji se bavi segregacijom koja nastaje na osnovu ovog oblika organizacije obrazovanja, Per Kornhal, dodaje: „Kada se preselite u zemlju čiji jezik ne govorite, nemate pristup dobrim informacijama. Upis u škole se obavlja po uzoru na prijatelje i komšije..." Kako bi se ublažili efekti ovog manjka informacija, na veb-sajtu grada Stokholma sada postoji uporedni spisak škola prema kriterijumima, poput rezultata istraživanja zadovoljstva učenika i učenica, broja đaka po nastavniku ili procenta kvalifikovanih profesorki i profesora.

Nekadašnji zagovornici reforme shvatili su svoju grešku: „Potcenili smo snagu ekonomske moći", priznaje Asa Fahlen, predsednica sindikata prosvetnih radnika i radnica Lerarnas Riksferbund. „Švedsko društvo je bilo naivno." Primila nas je u sedištu sindikata koje se nalazi preko puta grobnice Ulofa Palmea, švedskog premijera ubijenog u atentatu 1986. godine, koji je bio otelotvorenje nekadašnjeg socijalizma na švedski način: borac za radnička prava, za prava zemalja Trećeg sveta, feminista i zagovornik snažne države. Naša sagovornica prepoznaje ulogu koju su dva glavna sindikata - Lerarnas Riksferbund i Lerarferbundet - igrali u usvajanju reformi: „Povoljno smo gledali na uvođenje privatnih škola sa različitim pedagoškim pristupima", uz osmeh priznaje. „To je trebalo da doprinese pluralizmu, raznolikosti, i da podstakne konkurenciju koja bi se povoljno odrazila na zaposlene. Međutim, desilo se upravo suprotno."

Za Emila Bertilsona (5), profesora obrazovnih nauka na Univerzitetu u Upsali, „sindikati su doprineli urušavanju statusa profesora i profesorki". „Oni sada provode više vremena u pisanju izveštaja nego u držanju časova", objašnjava njegova koleginica Širin Albek Eberg, predavačica i istraživačica javne uprave. „Iz njihovog poziva je izbačeno sve ono što ga je činilo privlačnim." U proseku, nastavni kadar ulaže tek trećinu svog radnog vremena u pripremu i vođenje nastave (6), naspram polovine u Francuskoj (7).

Glavni cilj administrativnih zadataka svodi se na pokazivanje rezultata školskom odboru u lokalnoj upravi u kojoj se škola nalazi. „Parlament je pokušao da ograniči vremenski zahtevne poslove, ali lokalne samouprave još uvek zahtevaju izveštaje o rezultatima", kaže Albek Eberg. „Trebalo bi da se 290 lokalnih samouprava složi da pusti profesore i profesorke da rade na miru, a to je vrlo teško." Budući da mu se na ovaj način ukida suština, nastavnički poziv više nije privlačan. Uz to, nastavnička plata je 200 evra manja od prosečne plate u Švedskoj. „Profesorska deca ne žele da se bave poslom svojih roditelja: to je znak", zaključuje Bertilson. „Šire gledano, dobri učenici i učenice, za koje je ovaj poziv nekada predstavljao prirodni put, sve ga se češće odriču." Sve manje studenata i studentkinja se opredeljuje da se usmerava za rad u prosveti, što, samim time, obara kriterijume za upis.

Profesori i profesorke koji se u školama zapošljavaju direktno, preko CV-ja i motivacionog pisma, ostavljeni su na milost i nemilost mehanizama tržišta rada, što povećava nejednakost između ustanova. „Najbolji predavači i predavačice žele da se zaposle tamo gde đaci imaju najbolje ocene", primećuje Bertilson.

Iako bi tako nešto bilo protivzakonito 2006. godine, skoro četvrtina profesora i profesorki na koledžima 2017/2018. školske godine predavalo je bez formalne kvalifikacije (državnog ispita, prim. prev.), prema podacima Skolverketa, državne službe za prosvetu. Budući da je ona preduslov za učlanjenje u sindikat, mobilizacija nekvalifikovanih profesora i profesorki je postala težak zadatak. Neki među njima nisu ni svesni činjenice da imaju pravo na štrajk, čemu svedoče često postavljana pitanja na sajtu jednog sindikata. Ovo je uvreda za bogatu istoriju borbi koje je ova profesija nekada vodila. Izgleda da je ona sada, umorna od stalnog ratovanja, odlučila da se preda.


VIOLET GOARAN je novinarka iz Stokholma.

PREVOD: Pavle Ilić

(1) Pres služba Skolverketa, državne službe za prosvetu.

(2) „PISA ŕ la loupe", Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Pariz, 2016, www.oecd-ilibrary.org.

(3) „Statistiques sur les dépenses d'éducation", Eurostat, Kirčberg (Luksemburg), http://ec.europa.eu.

(4) Sesilija Granestrand, „Fler utsätts för vĺld i skolan", Dagens Samhälle, Stokholm, 12. april 2018.

(5) Emil Bertilson, „Skollärare. Rekrytering till utbildning och yrke 1977-2009", 23. maj 2014, www.skolporten.se.

(6) „Lärarnas yrkesvardag", 2013, www.skolverket.se.

(7) „Note d'information", br. 13.13, Državno ministarstvo obrazovanja, Pariz, juli 2013.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.